|
 У једном раздобљу свога ликовног стваралаштва, Јерко Бакула кипарске је форме радио у дослуху с природним облицима. Попут дјеце чија машта у облацима препознаје мноштво фигура и предмета, Бакула је тражио и проналазио скулптуре у којима су обликотворне снаге природе направиле чудесан отклон од својих у идеји или сјеменки присутних форми. Снага раста, развоја и обликовања које оном физичком и минералном дају органске облике, Бакула је настојао што непосредније показати у готовим, у природи пронађеним облицима који зорно приказују живу стваралачку игру природних снага; снага чијим дјеловањем су такви облици и настали. Словенски land art умјетник Марко Погачник, или увјерени Толкиенови поклоници рекли би: стваралачку игру елементарних бића која су их обликовала.
Уз приказивање и разоткривање тих стваралачких снага и принципа дјелатних у минералним и биљним царствима, Бакула их је покушавао и слиједити на начин да затечене органске облике властитим креативним упливом дорађује и претвара у кипарске форме и скулптуре, не нарушавајући, него примјењујући обликотворне принципе у њима присутне.
У задњем циклусу, с којим се и представља на овој изложби, Бакула је битно редуцирао свој однос према обликотворним и стваралачким снагама природе. Доминантан мотив постаје људска фигура, за коју из природе преузима само материјал у којем ради, а то је у већини случајева дрво ораха. Људска фигура приказана је геометризираним и стилизираним облицима у којима је богатство детаља замијењено приказивањем чистих волумена. Ослобођени дословне миметичке описности, људске фигуре сведене су на израз напетости властитог волумена, и углавном приказане у покрету, у плесу и у композицији с другим фигурама. У Бакулиним скулптурама тај плес бива заустављен у једном положају/покрету, који је заправо основни мотив ових дјела. Не приказ људске фигуре, него израз живе органске форме приказане стилизираним људским обличјем.
|