|
Таљић оживљава збивања из легенди, из усмене предаје. Историја је пуна празнина, и Таљићев приповједач их изражава кроз своја размишљања, сумње и запитаности. Љепота приповиједања је и у вјештини одуговлачења у приповиједању које као да постаје мотив, садржај, тема. Једва ако је то итко умио као Таљић. Таквих мјеста има доста у књизи, и она јој дају особеност:
„И зар послије онолике гунгуле, скике, вриске, цике, прекинутих живота и онолике ватре, кад изгорје Сарајево колико никад није, кад буна би угушена и падоше многе бунџијске главе, да коловођи ни длака не усфали?... То никако не може бити казна... Никако нису чиста посла. Јок! Мора да се и највиша власт таквих боји. Или само од њих зазире?“
А онда другу причу, или причу у причи, промишља стари мудерис Абдурахман Фериз, праунук дивићког имама Теуфика Фериза.
Живот је овдје прожет вјером. То је онај драгоцјени информативни и едукативни слој у овим причама неразлучиво уткан у поетичну нарацију приповједача. То је посебно значајно за младог читаоца. Но, Таљић не идеализира: још је његов Каимија запазио једну хрђаву наваду међу Бошњацима – завист. Радило се о трвењу међу зворничким хоџама који се отимају за Теуфик-ефендијин џемат још за њега живог.
Ипак, Таљићев приповједач је испричао најљепшу и најистинитију метафору о некадашњој бошњачкој жени: „Ебу Ханифа је разабрао шта је тек кад се, добивши халал за поједену јабуку, са својом невјестом осамио на ђердеку. Била је слијепа зато јер је одгајана тако да ништа ружно није могла видјети; глуха, зато што до њезиних ушију није могла доћи ниједна ружна ријеч, а нијема јер није научена ништа ружно изговорити.“
У причи „Шејх и смрт у Стамболу“ заплет је кривудав као пут у лабиринт. И кад се учесници изгубе у стамболском лабиринту нагађања – јесте-није, потражиће савјет од једне мудре главе у Босни – шејх Јује. И овдје је дубока запитаност приповједача и пуно нагађања које отеже причу, а приповиједање постаје естетски квалитет за себе и по себи.
Шејх је завршио посао и о њему је прича завршена, али није она с почетка: да ли је Хамид султанов син. Таљић зна и да прешути оно што би читатељ желио знати, изузев ако му је то познато из историје... Зато нам је испричао трећу, веома кратку причу: о седморици момака који су остали у Благају, боље рећи у џенетском буџаку на овом свијету. Нису хтјели назад у Стамбол.
„Љубав на вјетру испод црног дуда“ има више прича-епизода и сложен заплет на више планова: интрига, обмана, крађа. Посебно је драгоцјен информативни слој о хамзевијама. Не прича ли Таљић понекад и помало и о садашњости кроз причу о прошлости.
„Петак је најљепши дан у којем сунце сване“ је са више критичке ноте према Бошњацима. Бегташ би из Коње у Босну, иако су га одабрали да остане тамо као мудерис. Сматрају да му недостаје марифетлука за сналажење у Босни. Младић брзо запажа доста ружног, и доста глупости тамо гдје их не би смјело бити. Како и реагира, не шути, мало помало и пролазећи кроз непријатности, руше се његови снови и илузије о Босни.
У причи „Пад К унд К монархије“ двије половине исте приче, као двије стране медаље, намећу поређење. И сам Рахман Ђозо их пореди: „Ако је оно на трешњи била играрија која се није завршила смрћу, онда је ова љепота пред очима таква да се од ње пожели умријети.“ Но, млади и неискусни Бошњак и аустроугарски војник послије нелагоде у којој се нашла баруница, доживљава разочарење. Прича више говори о младићу, који је премлад да би у први мах схватио што-шта у бијелом свијету Европе.
У „Суђеном часу“ кисмет-бега заскочио кисмет. Кренула му кола низбрдо све док од силног богатства није остао у једном мутваку. При конструкцији приче Таљић се знаде ослонити на анегдоту и развијати је у духу бошњачке и исламске предаје. Зна црпити из народних вјеровања поткријепљених религијским, и тако сасвим употпунити слику Бошњака и њихова живота у прошлости. „Кућа на Дрини“ је најбошњачкија књига у нашој књижевности. Да нисам претјерао, навешћу само једну реченицу из предговора проф. др. Ферида Мухића: „Велика је и драгоцјена вриједност овдје, у „Кући на Дрини“ остварене карактеролошке, антрополошке, аксиолошке фактографије о Бошњацима, њиховом менталитету, систему вриједности и филозофској мудрости на којој се темељи свијет њихове доброте и толерантности“.
Уза све то, Таљић је све приче и приповијетке натопио поетичном нарацијом и поетичним садржајима: сан, Умиханина замишљања мајчиног лика којег није ни запамтила. Има и затајивања, и необичних мотивација, досад недотакнутих у књижевности. Сан, јава и чудо сплели су се у својеврсне поетичне прозе. У надасве занимљивом приповиједању Таљић нас често изненади појединостима, као што је мудра расправа о одбрани хамзевија („Сезона лова на соколове“).
|