|
Ако би прошло и сат времена а да ништа важно не каже од своје приче, сви су били стрпљиви. Нису били нервозни ни због тога што он прича неповезано и збрдоздољено.
„Јах, тамо на Солилима... осамнестог априла... ни зима ни прољеће, ни вруће ни хладно, шарокопница је била. Баш је тих дана завалио снијег, не памтим кад је било тако у тај вакат...
Могло би то бит’ неђе око пола седам, а и не мора бит’. Таман што сам завршио порај себе, да извинете, и завез’ учкур кад анамо, ђе ’но Омер овце мрси... Таман онде, поред оног шипура, да вам сад не показујем... Знате ли ђе је онај шипур? И лијеска има ту... Ако не знате, а што ћу вам онда, брате, причат’? Ђе живите кад не знате? Фала Богу! Идидер, сине Сејдо, повири хајван? Море шта провалит у шталу или се заметнут хајванче...“
Стигла је и кахва. Могло се полахко ћеифити, исто као што је то чинио и дедо Фејзо – без икакве журбе. А старац је нашао нови разлог да све држи у недоумици и ишчекивању шта ће се десити у његовој истинитој причи. Шта ће се појавити код шипура на Солилима?...
„Љевше је, чини ми се, ђецо, било уз лампу, ова ми сијалица хаман изби очи, а вама?“
Сви су шутјели. Дедо Фејзо сркнуо је врелу кахву и повукао дим из луле, који је лијено одмигољио преко собе и полахко се изгубио кроз шупљине прозора, врата и шише. И ту вечер за ватру је била задужена снаха. Ове јесени морало се ложити, посебно због деде Фејзе и његових осамдесет година.
До тада скоро нико није примијетио мачка што је испод шпорета дријемао као усред зиме. Он се лијено пробудио и протегао. Очешао се о дедино кољено, мијаукнуо, и опет се вратио на своје мјесто. Сигурно је морао бити љут, јер нико на њега не обрати пажњу.
„Знате л’ о чему зборим? К’о да сте, Бога ми, на ушима! Ето нам омладине, ја сахат времена причам а они не знају о чему. А, знате ли које је то године било? Безбели, не знате! Ђе ћете знат’ ако вам ја не ка’ем? Ко ће вам други казат’? Четерес’ друга, крвава и несретна, да је богдо никад ни било није... Зло нам је донијела“, љутито је отпухивао дедо Фејзо.
„Повирио сам хајван, бабо“, тихо га је обавијестио син Сејдо. „Мешчини к’о да би да води Зимуља, све се нешто мешкољи и риче.“
„Море бит’, видећемо ујутру...“ рекао је дедо. „Ако буде тако, онда ћеш је с матером одвес’ под Јашаровог бика у Шумиће.“
„Добро, бабо“, одговорио је Сејдо и сјео на своје мјесто.
Ближило се десет сати. Напољу је почела падати киша. На прозору видјеле су се капи што их је наносио вјетар. Зачуло се и звоно из тора. Сигурно је звонар скочио да се покуша склонити од кише.
„Шта ћемо, снахо, с овцама?“ бринуо се дедо. „Није киша баш за оваца. Ја би’ хи затворио у ону другу магазу. Неће хим, ваљда, бити тијесно. Само хи до сабаха обиђите.“
Киша је све јаче и јаче ударала. Снаха је учинила са овцама што је дедо рекао. Димило је из луле коју је овлаш држао између два пожутјела прста.
„Јах, шта ћеш, морам се бринут’ кад је све на мени. Не мореш сербез ни сијелит’, поклопи те неки белај. Вазда мораш мислит’. ’Вако је стално било у животу“, говорио је забринут.
„Хајде, ето, наставићу с оном причом. Нема везе што изгледа не знате ђе је онај шипур на Солилима. Кад сам поч’о. И да нисте, брате, јазук дошли. То думам...“
Киша није престајала падати. Мачак је опет спавао, полахко у сну завијајући репом. Догоријевао је и духан у дединој лули... Негдје на тавану чврљио је миш.
„Има ли то, снахо, једанес’? А, ништа нисам исприч’о. Ни причат’ ми не дате. Таман почнем, а неко ме поремети. Е, сад ме валахи не прекидајте ни за живу главу... Дошла деца да им причам, да чују нешто паметно.“
„Има, бабо, таман толико“, одговорила је снаха. „Окле знаш? Ја мислила нема ни девет.“
„Добро, Бога ти. Ако је и једанес’, није сабах. Сад се и сијели, ја кад ће друго.“
Гости су стрпљиво чекали наставак дедине приче. Па да је било и много више сати. То није важно. Понеко је већ стидљиво и брзо, почео излазити напоље да уради оно што је дедо радио тог јутра, осамнаестога априла четрдесет и друге године. Намјерним кашљем најавили би повратак у собу.
„Хмммм, памтим то јутро к’о да је јучер било. Рекох ли оно да је то било око пола седам и да је било осамнестог априла, четерес’ и друге, анамо на Солилима, ђе Омер мрси овце, поред онога шипура и оне лијеске? Јесам ли тако рек’о, ђецо, ако сте слушали? Ако нисте, онда морам све испочетка. Ма јок, ваљда сте запамтили. Рек’о сам вам и да сам, да извинете, таман завршио порај себе и намак’о учкур.. Кад виђох, тобе јараби, тобе стакфирулах, бијелог коња... Ја, ја, бијелог коња, добро сам протрљ’о очи. Јес’, тако ми Бога. И на коњу нешто чупаво и брадато. И пушку сам видио. Знао сам да нешто није добро, и да то није нико из села. Нисам се више враћ’о у кревет, него све редом будио. Били су то, анамо они, вуци и крвопије, налет хи било. Шмугн’о је у шуму. То јутро, магла, тај бијели коњ, брадоња... све је то донијело белај у наше село. Нећу рећ’ ни ово ни оно, али је тако било. Не могу вам диље причат’. И оца и мајку изгубијо сам тај дан. И не само ја. Није, валахи, нимало ваљ’о тај осамнести април четерес’ и друге...“
Гости су знали да је за сада завршена дедина прича и да је то било то. Нико га више ништа није питао. Обули су се и поселамили, па својим кућама.
„Не знам, ђецо, јесу ли ови балавци све запамтили. Ко зна... А, им’о сам хим још причат’, к’о да сам нешто и поборавио. Године су прошле од тада, а и мени. А, ако нису запамтили, поново ћу хим испричат’. Кад јопет дођу. Нек добро запамте...“
____________________
Приповијетка „Бијели коњ“ освојила је трећу награду књижевне манифестације „Зија Диздаревић“ за најбољу бх. приповијетку у 2000. години. Уврштена је у истоименој књизи приповиједака која је изишла из штампе у фебруару 2004. године.
|