|
Помакни обалу своју
Да нам се јагодице
Дотакну изнад воде.
На твојој обали камен,
На мојој руја пламен.
Не гледај усплахирен у амбис,
То доље је само ријека,
Она носи свјежину
У остарјело море.
Не мисли да градиш мост
Којим ће тутњати стољећа,
И да ли ће наши прсти
Поднијети терет облака
Кад нестане ведрине.
Приљуби јагодице
Уз вршке прста мојих,
Ослушкуј како живот
Протиче кроз наша тијела
Као свјежина ријеке.
Неки ће задивљен Пјесник
Можда изрећи стих
За моста сретан час.
Увијек су мостови чуда
Која покрену људе.
Ако нас више не буде,
Ако нам руке клону,
Тарих ће носити ону
Вјечност од моста трајнију
Којом ће тутњати стољећа.
У Твојој пјесми
Насихи
У Твојој пјесми град је сав од лишћа,
доброте људи, цвјетна водопада.
Као да си знала да долазе студи
времена без људи, и људи без града.
Ти си отишла, у својој доброти
преко руба свијета, да у чистој води
Опереш руке свем злу и простоти,
да трудна трешња бијели цвијет роди.
По цијелом свијету, људи тек у машти
носе свој град, к’о изгубљен брош.
Нађу га у пјесми, твојој родној башти
”гдје је лијепо бити под шимширом кокош.”
Врбас поподио снутком и облутком
од брда до брда луке и сећије,
Ти пјесмом ткала мекане серџаде
мислећи на босе ноге дјечије.
Сновима извезен тренутак љепоте
остаде у пјесми, у сехари руха.
Тајанство прича, ушушкани кутак,
кришка завичаја, као топлог круха.
Отишла си да пребројиш звијезде.
Да свакој дарујеш хаљину од тила,
да извезеш небо оним што си снила,
да се љепота не би изгубила.
У Твојој пјесми град је сав од лишћа,
И ријека к’о суза у око Ти пада.
Као да си знала да долазе нека
времена без људи, и људи без града.
4.12.2003. године
|