|
Ako bi prošlo i sat vremena a da ništa važno ne kaže od svoje priče, svi su bili strpljivi. Nisu bili nervozni ni zbog toga što on priča nepovezano i zbrdozdoljeno.
”Jah, tamo na Solilima... osamnestog aprila... ni zima ni proljeće, ni vruće ni hladno, šarokopnica je bila. Baš je tih dana zavalio snijeg, ne pamtim kad je bilo tako u taj vakat...
Moglo bi to bit’ neđe oko pola sedam, a i ne mora bit’. Taman što sam završio poraj sebe, da izvinete, i zavez’ učkur kad anamo, đe ’no Omer ovce mrsi... Taman onde, pored onog šipura, da vam sad ne pokazujem... Znate li đe je onaj šipur? I lijeska ima tu... Ako ne znate, a što ću vam onda, brate, pričat’? Đe živite kad ne znate? Fala Bogu! Idider, sine Sejdo, poviri hajvan? More šta provalit u štalu ili se zametnut hajvanče...”
Stigla je i kahva. Moglo se polahko ćeifiti, isto kao što je to činio i dedo Fejzo – bez ikakve žurbe. A starac je našao novi razlog da sve drži u nedoumici i iščekivanju šta će se desiti u njegovoj istinitoj priči. Šta će se pojaviti kod šipura na Solilima?...
”Ljevše je, čini mi se, đeco, bilo uz lampu, ova mi sijalica haman izbi oči, a vama?”
Svi su šutjeli. Dedo Fejzo srknuo je vrelu kahvu i povukao dim iz lule, koji je lijeno odmigoljio preko sobe i polahko se izgubio kroz šupljine prozora, vrata i šiše. I tu večer za vatru je bila zadužena snaha. Ove jeseni moralo se ložiti, posebno zbog dede Fejze i njegovih osamdeset godina.
Do tada skoro niko nije primijetio mačka što je ispod šporeta drijemao kao usred zime. On se lijeno probudio i protegao. Očešao se o dedino koljeno, mijauknuo, i opet se vratio na svoje mjesto. Sigurno je morao biti ljut, jer niko na njega ne obrati pažnju.
”Znate l’ o čemu zborim? K’o da ste, Boga mi, na ušima! Eto nam omladine, ja sahat vremena pričam a oni ne znaju o čemu. A, znate li koje je to godine bilo? Bezbeli, ne znate! Đe ćete znat’ ako vam ja ne ka’em? Ko će vam drugi kazat’? Četeres’ druga, krvava i nesretna, da je bogdo nikad ni bilo nije... Zlo nam je donijela”, ljutito je otpuhivao dedo Fejzo.
”Povirio sam hajvan, babo”, tiho ga je obavijestio sin Sejdo. ”Meščini k’o da bi da vodi Zimulja, sve se nešto meškolji i riče.”
”More bit’, videćemo ujutru...” rekao je dedo. ”Ako bude tako, onda ćeš je s materom odves’ pod Jašarovog bika u Šumiće.”
”Dobro, babo”, odgovorio je Sejdo i sjeo na svoje mjesto.
Bližilo se deset sati. Napolju je počela padati kiša. Na prozoru vidjele su se kapi što ih je nanosio vjetar. Začulo se i zvono iz tora. Sigurno je zvonar skočio da se pokuša skloniti od kiše.
”Šta ćemo, snaho, s ovcama?” brinuo se dedo. ”Nije kiša baš za ovaca. Ja bi’ hi zatvorio u onu drugu magazu. Neće him, valjda, biti tijesno. Samo hi do sabaha obiđite.”
Kiša je sve jače i jače udarala. Snaha je učinila sa ovcama što je dedo rekao. Dimilo je iz lule koju je ovlaš držao između dva požutjela prsta.
”Jah, šta ćeš, moram se brinut’ kad je sve na meni. Ne moreš serbez ni sijelit’, poklopi te neki belaj. Vazda moraš mislit’. ’Vako je stalno bilo u životu”, govorio je zabrinut.
”Hajde, eto, nastaviću s onom pričom. Nema veze što izgleda ne znate đe je onaj šipur na Solilima. Kad sam poč’o. I da niste, brate, jazuk došli. To dumam...”
Kiša nije prestajala padati. Mačak je opet spavao, polahko u snu zavijajući repom. Dogorijevao je i duhan u dedinoj luli... Negdje na tavanu čvrljio je miš.
”Ima li to, snaho, jedanes’? A, ništa nisam isprič’o. Ni pričat’ mi ne date. Taman počnem, a neko me poremeti. E, sad me vallahi ne prekidajte ni za živu glavu... Došla deca da im pričam, da čuju nešto pametno.”
”Ima, babo, taman toliko”, odgovorila je snaha. ”Okle znaš? Ja mislila nema ni devet.”
”Dobro, Boga ti. Ako je i jedanes’, nije sabah. Sad se i sijeli, ja kad će drugo.”
Gosti su strpljivo čekali nastavak dedine priče. Pa da je bilo i mnogo više sati. To nije važno. Poneko je već stidljivo i brzo, počeo izlaziti napolje da uradi ono što je dedo radio tog jutra, osamnaestoga aprila četrdeset i druge godine. Namjernim kašljem najavili bi povratak u sobu.
”Hmmmm, pamtim to jutro k’o da je jučer bilo. Rekoh li ono da je to bilo oko pola sedam i da je bilo osamnestog aprila, četeres’ i druge, anamo na Solilima, đe Omer mrsi ovce, pored onoga šipura i one lijeske? Jesam li tako rek’o, đeco, ako ste slušali? Ako niste, onda moram sve ispočetka. Ma jok, valjda ste zapamtili. Rek’o sam vam i da sam, da izvinete, taman završio poraj sebe i namak’o učkur.. Kad viđoh, tobe jarabi, tobe stakfirullah, bijelog konja... Ja, ja, bijelog konja, dobro sam protrlj’o oči. Jes’, tako mi Boga. I na konju nešto čupavo i bradato. I pušku sam vidio. Znao sam da nešto nije dobro, i da to nije niko iz sela. Nisam se više vrać’o u krevet, nego sve redom budio. Bili su to, anamo oni, vuci i krvopije, nalet hi bilo. Šmugn’o je u šumu. To jutro, magla, taj bijeli konj, bradonja... sve je to donijelo belaj u naše selo. Neću reć’ ni ovo ni ono, ali je tako bilo. Ne mogu vam dilje pričat’. I oca i majku izgubijo sam taj dan. I ne samo ja. Nije, vallahi, nimalo valj’o taj osamnesti april četeres’ i druge...”
Gosti su znali da je za sada završena dedina priča i da je to bilo to. Niko ga više ništa nije pitao. Obuli su se i poselamili, pa svojim kućama.
”Ne znam, đeco, jesu li ovi balavci sve zapamtili. Ko zna... A, im’o sam him još pričat’, k’o da sam nešto i poboravio. Godine su prošle od tada, a i meni. A, ako nisu zapamtili, ponovo ću him ispričat’. Kad jopet dođu. Nek dobro zapamte...”
____________________
Pripovijetka ”Bijeli konj” osvojila je treću nagradu književne manifestacije ”Zija Dizdarević” za najbolju bh. pripovijetku u 2000. godini. Uvrštena je u istoimenoj knjizi pripovijedaka koja je izišla iz štampe u februaru 2004. godine.
|