|
Ево већ сатима
покушавам приказати звук падања латица
у локву поред тог стабла безгријешног.
Већ данима
не знам како дочарати откуцаје сата
поред свих других бројних збивања.
Годинама већ,
супротстављам се накривљеном ексеру
на зиду магије.
Психичко зрно тијела чује само тај звук,
који узнемирује
и неће да нестане,
као да ме жели освојити гласом,
онако недужним.
Не смије ми се тај осјећај,
нити се ја смијем њему.
Кад ме димензије окупају,
у мору сланом,
сланом баш од страха.
Није то простор,
није то слика,
то је хлад.
То је дубље од свијести,
од бесвијести.
Како је тужно бити увенула ружа,
пуна стида поред осталих,
оних заносних.
Покажи ми, Боже
начин да се браним од овог круга.
Боже, ја те молим,
дај ми снагу,
дај ми храбрости,
дај ми слух, а да не чујем те
фамозне, параноичне звукове,
тај откуцај времена на плакату
те носталгије.
Не дај ми да чујем самоћу,
не дозволи да упаднем у вртлог,
без будућности.
Можда, Боже,
и на мене чека једна сунчева зрака
да ме обасја,
можда се скрива негдје један знак
да ме усмјери,
да заборавим или бар преболим,
онај болни, тужни тренутак,
негдје између 1 и 60.
|