|
Дотичеш ме бјелином говора
и тражиш да разазнаш
немушту ријеч
Са мојих усана
Кажеш да
руке су моје од камена
док твоји лахки прсти
милују храпаво тијело
тога убогога цвијета, пустињског
Режем мрак
корацима
завезаних очију
сваки је нови замах
провалија
Тај глас што се ломи
вјерујеш да усуд је
да поезија је
док ја
стиснутих зуба
смијешећи се
дочекујем фијук бича
понављајући:
То је само благи лахор
То је само росни вал
Само је то
Сама и чиста
Морска сол
Коју ми на рану привијају
Умјесто боквице
|