|
Црномањасти младић доље морао је ипак посједовати посебну моћ говорљивости; јер полагано се поче топити лед око Зехриног срца: можда је томе понешто допринијела и јара. Она узе из једног земљаног лонца неколика каранфила и једну „нову врсту“ швапског цвијећа, такозвану „пунларгуна“, умота их не слутећи ништа у љубичасто плаву свилу која се случајно нашла у једном од чунака разбоја и баци киту цвијећа Мустајбегу на главу попративши то уздахом. „Хвала злато моје“ чуло се одоздо од усрећеног, помакни мало завјесу устрану. – Ти нећеш? Ох, не могу живјети без погледа на тебе. Дођи послије акшама до капије, хоћеш ли? Како, па ти опет нећеш? Позвана си? Добро, доћи ћу макар и скапавао. Твоје лијепо цвијеће – његов нос нестаде међу цвијећем – ће ме тјешити; у дућану ће бити увијек покрај мене.
Настави говорити још дуго, али је Зехра осјетила кајање због свога поступка и повукла се у најудаљенији кутак, да ништа не чује.
„Причало! Како је вјешт у причању... Мора да је исто изговорио већ више пута“, филозофирала је. Изненада чу неки чудан шум поред себе. Уплашена отвори врата долафа, ту испод хаљина лежала је сестра Аиша дубоко скривена и спавала сном праведника.
„Богу хвала, није ништа чула“, прошапта Зехра и осврну се по соби плашљиво и дрхтећи, као отјеловљена лоша савјест. Куда год погледа, чини јој се да гледа у свјетлуцајуће очи Мустајбега – ; Затвори очи. Никакве користи.
„Он има зао поглед.“ закључи након дугог зрелог просуђивања, „али мени тиме не чини ништа: Код Нура кадуне у врту расте једна трава против тога; од тога ћу себи справити шербет, то ће помоћи. Хм, – али ја бих се жељела још боље освједочити о томе, да ли му је заиста такав; када доље стоји у сунцу и због тога жмирка очима, не могу то тачно просудити. Па, кад би ме мајка ипак један једини пут пустила у чаршију, гдје он сједи у свом дућану! Бићу баш марљива, можда вечерас...“
У акшам утврди брат Едхем да се чуда још дешавају, будући да је пилав имао своју нормалну боју, а месо се могло јести.
Зехра бијаше хваљена као нови везир и она је знала да искористи то расположење. Брзо је изведен јуриш, који је довео до резултата, да цуре смију да иду „ходати“ са младим прпошним Ибрахимом са свјетиљком у руци на челу, и Едхемом на примјереном размаку у залеђу. Са каквим је уживањем Зехра обукла тешку стару сукнену фереџу и увила главу јашмаком.
Нико нас неће препознати, рече, а мислила је при том на Мустајбега. Аиша, дјевојчурак ишла је само „покривена“ то значи да је испод браде повезала велику лагану мараму која јој је откривала лице. Од узбуђења се није могла прибрати.
„Едхем нам не треба“ рече бунећи се; „пустите нека буде по мом, онда ће нас сигурно изгубити“.
И тако се десило. Пред Царским мостом Едхем их је узалуд очима вребао, он је заправо видио мноштво откривених лица, све саме „цуре“, јер свима недостајаше карактеристични знак „жене“ велики бијели шлајер који им се лепршао на леђима и велике жуте чизме, али знак за оне које је требало да штити, Ибрахима са великом свјетиљком, није нигдје видио.
У међувремену су дјевојке побожно посматрале важан чин паљења свјетиљки у „Султанији“ у коју их је пустило неколико момака мека срца. Права унакрсна ватра, што је могуће смјешније изречених доскочица, на које се Аиша трудила да спремно одговори, брујала је око покривених цура, када је њихова обућа – а ла франка – на тријему џамије зашкрипала и тако одала цуре које су, чак у вријеме Рамазана, смјеле себи дозволити такву слободу.
Након што су се сите нагледале ових љепота, право чуђење започе у улици Франц Јозефа.
О, какав, до сада још никада доживљени осјећај, да могу шетати између тих великих, лијепих кућа! Зехра је све више спуштала јашмак, – мајка није била ту, која јој га увијек навлачи, те забаци главу дубоко уназад, да би могла видјети куће у њиховој стварној висини. Како је равна улица! Зато „Швабице“ могу носити тако танку обућу! – а тек толико људи, много много свјетла; – да се човјеку заврти у глави. Аиша застаде зачуђена, отворених уста пред стакленим прозорима попут огледала, велике кафане.
„Машалах, најмање их је тридесет ту“, гласно је мислила. „Ни говора“ одговори Зехра „једва двадесетак“.
„Шта ти пада напамет!? У читавој чаршији не виси их толико“ одговори Аиша љутито; „горе под плафоном по пет, а уз зидове около -!“
„Шта, официра?“
„Ко гледа официре“ повика Аиша увријеђена до у дно душе; „на свјетиљке мислим, – свјетиљке“.
„Псст“ нађе се Ибрахим са свјетиљком међу њима, „сви људи гледају у вас: Ма Зехра, хоћеш ли спустити јашмак? Хајдемо у чаршију?“ Сада Зехрина жеља бијаше усмјерена на Бегову џамију.
„Још нисам била у њој : морамо ући“, одлучи.
Али имам у Беговој џамији није био млад момак.
„Хеј, зар нећете скинути вашу швапску обућу? Мислите ли ви прпошна створења, да ћу вас пустити као прљаве „Швабе“ на лијепи ћилим? Луд свијет ! Ходају ли дјевојке ноћу наоколо у швапској обући! Свашта!“
Мали пролом облака из земљаног бакрача зали их изненада и оне ужаснуте побјегоше у један споредни сокак.
„Кадуна, хеј“ купите „макаруну“ швапску „макаруну“! довикну изненада глас поред њих. Аиша се ухвати за један зид, да не би пала од смијеха.
„Зехра, иди купи макаруну од Мустајбега! – хахаха!“ Зехрино срце поче снажно ударати.
„Останите овдје у сјени ти и Ибрахим, да вас он не препозна.“ замоли, ја бих радо да изблиза видим шалван који виси у његовом дућану.
„Да, да, шалван“ насмија се Аиша и стаде.
Мустајбег је имао добре очи и истанчан слух, и кад су „покривене“ цуре достојанствено пошле према њему, није ни тренутка сумњао у то, из које махале потичу ове мистериозне особе. Равнодушно је чучао на ћилиму, а његово озбиљно лице није ничим одавало да му је шала већ била на уму. У десној је држао цигарету, у лијевој каранфиле и „пунларгуну“.
Зехра га је испитивачки посматрала испод маске своје слободе (фереџа). Поново осјети дјеловање његовога погледа, али истовремено прође је нешто попут смртног презира; храброшћу очајника играла се са великом опасношћу; она увуче и стисну палац – па га ослови. „Хоћеш ли ми продати и твоје цвијеће у руци?“ Прошапта, отварајући врата, промукло, тоном уобичајеним за муслиманке у овој земљи.
„Продати! не, али можда размијенити“, рече смијешећи се, „ако ...“
„Ја немам цвијећа, иначе не бих тражила твоје“, прекиде га Зехра.
„Може бити и нешто друго“ рече мирно. Један тренутак су задиркивали једно друго. Зехра свјесна своје анонимности, постајући све живахнијом, заједљивим је упадицама олакшавала својој души то да ће Мустајбег, дакле њезино цвијеће ипак дати првој најбољој, а што је њега остављало равнодушним. Зехрин се јашмак опет помјерио и он у својој доколици посматраше врцаве смеђе очи са лијепо обликованим обрвама, пристао носић, витку грациозну појаву, коју чак ни незграпна фереџа није могла поружнити, и, кад је све сабрао, дође до коначног резултата, да она мора да је најљепша дјевојка Сарајева.
„Добро даћу ти цвијеће“, рече напосљетку шеретски се смијући, док се њезино срце стезало, „али морам знати гдје станујеш“. У њој сада нарасте горећи осјећај освете.
„Џилџилук, трећа кућа, други прозор“, рече, не оклијевајући.
„Иди тамо, ти шејтане“ мислила је „тамо станују све саме старе жене које ће ти просути воду по глави. – Шта – па он има и прстен на руци – О мој Боже!“
Навуче вео преко очију, да он не би могао видјети да су сузе у њима. „Не треба да долазиш на ашиклук, већ си обећан“, додаде огорчено.
Он погледа своју руку на којој је свјетлуцао лијепи брилијант. „Аха“ помисли „љубоморна је.“ Не смијем је превише мучити.
„То је заручнички прстен моје мајке“, примјети олако. „Ипак ево, узми цвијеће, – не тако, пружи ми своју руку! Шта је, зар се тако плашиш?“
Црномањасти младић погледа је тако пријатељски да је сасвим заборавила на „зао поглед“. Не хтијући, послуша, и док јој је стискао цвијеће у руку, осјети да је прстен већ на њеном прсту. Снажан осјећај преплави лице дјевојке; престрашена појури одатле грчевито држећи цвијеће. Своје друштво повуче што је могуће брже за собом. Са свих страна чује како зову из дућана: „Хеј, кадуне, хоћете ли још купити макаруну.“
Тек кад је за њима био конгломерат сокака чаршије; дође поново до даха. Аиша би се свађала. „Чекај, ако кажем мајци, да узимаш цвијеће од момака! Пола сахата сте тамо стајали; сад ће јација, а ми још нисмо ни били на Бентбаши.“
Зехра не одговори, навуче јашмак дубоко на лице и пође шутећи даље. На мосту на Бентбаши стадоше. Наоколо су се жариле свијетиљке са минарета, као и џиновски свици; на ведром ноћном небу сијале су звијезде, чији су се зраке преламале у жуборећој води Миљацке. Народ у маси кретао се тамо амо, а са обале је одзвањала меланхолична јуначка пјесма праћена муклим ударцима тамбурина. Зехра се нагну преко ограде моста; та свјетла која поскакују на води, зар нису као оне очи пуне сјаја, сијевајуће преварантске очи црномањастог младића. Крупне сузе навријеше из очију дјевојке. „Није ме познао, иначе ми не би поклонио моје властито цвијеће, дакле прстен који носим на руци је намијењен некој другој, доље са њим, у воду. Неће га послије мене ниједна друга носити.“ Али затворени прсти се не отвараху да би провела намјеру.
„Је ли ми нешто обећао? Је ли ми обећао вјерност? Не. Зна ли да сам ријечи које ми је казао узела за озбиљно. И када бих му све казала, да ли би то наградио? Слути ли он можда коме је дао прстен? Брилијанти се не поклањају баш тако, мени ништа, теби ништа.“
Ток мисли се прекиде. Ибрахим је потапша по фереџи. „Колико дуго ћеш још овдје стајати? Зар не чујеш мујезина? Јација је. Погледај, мој фитиљ је при крају, морамо пожурити“. Сад се Аиша, иначе увијек насмијана и причљива, веома уплаши. Без свјетиљке ићи кроз улице, мада по једна гори на сваком ћошку, чинило јој се ужасном смјелошћу. Да би је умирили, сви кренуше умјереним темпом трчећи.
„Ружне ли ове неспретне одјеће! Част инсану. Не могу стварно схватити, да бића људима слична стану у ту љуштуру“, брундао је неки господин звецкајући сабљом.
Дјевојке нису чуле овај ласкави епитет, а да су га и чуле не може се сматрати да су га потпуно разумјеле, због њиховог ограниченог познавања језика.
Ибрахимов фитиљ је сада јаче горио. Он скрену у једну уску улицу без људи да би скратио пут и дјевојке сада више запињаху о калдрму, журећи за њим.
Потпуно у зноју стигоше до капије куће и стргоше јашмаке са глава. „Хеј, Едхеме“ довикну Аиша, с муком хватајући зрак, када угледа брата, који их је нестрпљиво чекао. „Чекај! Рећи ћу мајци. Гдје си се скитао? Свуда смо те тражили, мислили смо да си се изгубио.“
„Мајко“ повика јурећи према кући, „Мајко, то треба да видиш! Четрдесет – шта четрдесет најмање педесет свјетиљки гори доље у швапској кафани, а Зехра, ...“
Остатак нестаде у клокотању бакрача за воду, којега је већ малоприје ставила на усне, и Зехра искористи паузу да би јој нагазила ногу и дала тако разумљив знак.
Бајрам! Посвуда празнично славље. Тешко вријеме поста је прошло. Размишљајући стоји Зехра у својим новим хаљинама на прозору. Гледа у дотјерано мноштво вани и, сва сретна, смијешећи се слуша грмљавину од пуцњева, који у брдима буде хиљадоструки ехо, и мисли да је тако цијелом свијету објављена њезина срећа.
Мустајбег није отишао у Џилџилук, него је послао два брата који су затражили натраг вјеренички прстен његове мајке, а њој – умјесто тога, донијели један други.
Сјећа се оне вечери на мосту на Бентбаши! Њезине прве и посљедње дјевојачке слободе! О, вјечно исто на свијету!
Како се прекрасном чиниш очима који те виде само кроз мушебак. Можда управо због тога.
С њемачког превела проф. Ениса Симић
|