|
Њен први текст о Босни и Херцеговини и уопће изашао је у Neue Augsburger Postzeitung. Када је др. Маканец 1884. године основао Босанску Пошту (: Bosnische Post) она постаје сталним сурадником листа, који 1889. преузима као власница и главна уредница. Тако је постала не само првим женским главним уредником и издавачем уопће, већ је она и први новинар професионалац у Босни и Херцеговини. Када је Босанска Пошта 1894. славила десетогодишњицу свог постојања цјелокупна свјетска штампа подвукла је ту чињеницу да се баш у Босни и Херцеговини јавља жена као заступник најслободније професије, у којој жена у оном времену није могла играти ни најмању улогу у јавности.
Мразовићева је објавила пет књига са темама из Босне и Херцеговине на њемачком језику. Већина њених издања доживјела је одличне рецензије од уважених ауторитета тог времена, као напримјер од Ватрослава Јагића, неприкосновеног ауторитета за славистику у то вријеме.
Године 1893. изашле су у Берлину њене новеле под насловом Селам. У овој збирци је осам новела из босанско-муслиманског живота. Цјелокупна европска културна јавност поздравила је ово дјело са највећим признањем. Селам је преведен на енглески и руски. Исте године Мразовићева о свом трошку издаје свих седам дијелова Осветника фра Грге Мартића као другу књигу. Године 1900. Pierson's Verlag из Лајпцига (: Leipzig) издаје њене цртице Bosnisches Skizzenbuch- Landschafts- und Kultur- Bilder aus Bosnien und der Herzegovina, у којој је оцртана цијела Босна и Херцеговина са географског, етнографског и културно-хисторијског гледишта. Када се чита ово дјело напросто се диви њеним опажањима. Књигу је ликовно опремио сликар Лудвиг Ханс Фишер (: Ludwig Hans Fischer). У 1905. години A. Edlingers Verlag из Инсбрука (: Innsbruck) штампа њене Bosnische Volksmärchen које илустрира чувени Евалд Арндт (: Ewald Arndt). У овој је књизи петнаест народних приповиједака, које је она одабрала као најљепше из своје велике збирке, а славни Јагић написао је предговор за ову књигу. Године 1906. исти издавач објавио је и Das Grabesfenster-Eine Sarajevoer Geschichte aus dem Beginn der Occupation, такође илустрирану од Е. Арндта. Ова књига је врло интересантна приповијест из првих дана окупације Сарајева.
Милена је пропутовала на коњу цијелу Босну и Херцеговину и тако допрла и у најзабитија мјеста упознавши веома добро и земљу и народ. Припадао јој је са пуним правом епитет најбољег познаваоца Босне и Херцеговине. У Бечу јој се 1908. године штампа водич Die Bosnische-hercegovinischen Staatsbahnlinien Sarajevo-Uvac und Megjegje-Vardište. Ова се књига чита управо као роман.
У фебруару 1896. Милена је одржала опсежно и информативно предавање у великој сали Старе вијећнице у Бечу на позив етнографског друштва. Ово је било прво јавно предавање о Босни и Херцеговини у Бечу. Када је 1888. осниван Земаљски музеј у Сарајеву, Милена је била међу првим оснивачима, а све до свог одласка брине о његову напретку. Године 1889. постаје првим женским чланом антрополошког друштва у Бечу. Милена се удаје 1896. за др. Јосефа Преиндлсбергера (Беч, 6.3.1863. - Беч, 13.12.1938.) који је од 1893. до 1919. био примариус хируршког и окулистичког одјељења босанскохерцеговачке Државне болнице у Сарајеву.
Неугодна је чињеница да изузев прича Циганин и дивови и Златна дјеца из књиге Bosnische Volksmärchen, које је у књизи Народне приповијетке из Босне и Херцеговине уврстио приређивач Хамид Диздар (Сарајево, 1952.) ништа друго није преведено ни објављено на нашем језику. Такођер, многа њена дјела објављена као фељтони у Босанској Пошти, а нису објављени у њеним књигама, су радови изузетног квалитета и занимљивости. На примјер: Цвијета (од 7.12. 1884. - до 21.12.1884.); Der Ahnherr der Ljubović (од 11.1.-5.3.1885.); Проклета Јелена (од 8.11. до 6.12.1885.); Das Bosniers Liebling (29.6.1895.) итд.
Од 1919. године Милена живи у Бечу, али Босну никада није заборавила. У свом бечком стану уредила је босанску собу, у којој је најрадије боравила. Како су јој босански муслимани нарочито били срцу прирасли о њима је највише говорила и писала. Тако је у посљедњем роману, који је нажалост остао недовршен, узела грађу из живота дервиша багтешиског реда. У мају 1926. године у бечкој Уранији одржала је предавање о љепотама Босне и Херцеговине пред препуном двораном.
Поводом њене смрти 20.1.1927. године бечки Wiener Stimmen (20.1.1927. стр. 2) доноси текст под насловом Милена Преиндлсбергер-Мразовић † Повратак кући славне босанске списатељице и каже: Данас у три сата ујутро умрла је у санаторијуму Лоев (: Loew) након дуге и тешке болести.
Та овјековјечена жена била је једна од најмаркантнијих назнака аустријске епохе у хисторији Босне. Одмах након окупације, као петнаестогодишња дјевојчица дошла је са оцем у нову земљу, гдје јој је отац примио дужност управитеља. Породица Мразовић припадала је прастарој племићкој породици, која је још под влашћу посљедњег национално-хрватског краља Звонимира била позната. Творац прве хрватске граматике и градоначелник града Загреба, припадао је овој породици. По завршетку студија ступила је Милена Мразовић 1884. у редакцију листа Босанска Пошта (: Bosnische Post). Пет година послије преузела је од витеза вон Топфера (: von Topffer) руковођење листом. Жена-новинар је у то вријеме била нешто нечувено, те се тако догоди да се прва политичка шефица редакција у Европи појави баш у Босни, гдје су још прије десет година владали обичаји средњовјековља, а жене више него игдје другдје биле најуже везане само за кућу. Ова паметна и храбра жена прелази све потешкоће и своју позицију налази далеко изван граница Босне и Херцеговине. Постала је дописница бироа за телеграфску кореспонденцију. Била је и уредница аустријског радија, као и скоро свих бечких и разних других новина. Reichspost јој је био посебно захвалан ради исцрпних и изванредних информација и чланака које је објављивала под синонимом „Милан“. Након удаје за др. Јосефа Преиндлсбергера, напустила је лист Босанска Пошта и окренула се раду у великој европској штампи. Освртала се на анексију Босне и Херцеговине, убојство пријестолонасљедничког пара у Сарајеву, процес Гаврилу Принципу и све догађаје високог значаја.
Са државницима тога времена као што су Калај, Кучера, Буриан (: Kallay, Kutschera, Burian) итд. везало ју је најуже пријатељство. Такођер са бискупом Штадлером (: Stadler) и језуитским свећеником Пунтигамом (: Puntigam), који су у то вријеме дјеловали у Босни, тијесно сурађује. Године 1895. одржала је у бечкој Старој вијећници прво излагање о Босни, са великим успјехом. Њена ранија сазнања о тој земљи и људима добила су посебну вриједност у њеној белетристици. (–)
У рату је као болничарка сљедила свога мужа по Србији, Црној Гори, Македонији, Албанији и Италији. Преврат након Првог свјетског рата је за ову гласовиту књижевницу био и слом свих њених животних остварења. Југославенска држава ју је са мужем депортирала у Беч, „туђину“ како је она знала рећи. Тешка болест је прекинула њен животни пут, а за њом су уз мужа и два сина жалили сви они који су је познавали.
Литература
- Хамдија Крешевљаковић: Милена Мразовић у: Напредак, година II 1927. бр. 6, стр.89-90, Сарајево 1927.;
- Аноним: Милена в. Преиндлсбергер-Мразовић, Heimgang der berühmten bosnischen Schriftstellerin. у: Wiener Stimmen, Беч 20.1.1927. стр. 2;
- Wilhelm Kosch, Deutsches Literatur Lexikon, MCMLVI, стр. 2105.
Јелица (Јелена) Беловић-Бернаџиковска
Рођена је у Осијеку 25.2.1870. године. Основну школу завршила у Осијеку, нижу гимназију у Ђакову. У Загребу завршила Учитељску школу, а Вишу педагошку студирала у Бечу и Паризу. Била је, како се писало заправо ученица из завода Јосипа Јураја Штросмајера (: Strossmayer), одгојена и образована у илирском духу. Радила је као стручна учитељица у Загребу, Руми, Осијеку, Сарајеву и Мостару. У Мостару се вјенчала 17.2.1896. за господина Јанка Бернаџиковског (: Bernadzikowski), службеног прислушника код Окружног суда у Мостару (Школски вјесник, III Сарајево, 1896.).
Од 1894. до 1907. године била је професор Трговачке школе у Сарајеву, а током двије године управитељица Више дјевојачке школе у Бања Луци гдје је и пензионисана 1909. године. У Загребу је била сурадница Музеја за обрт и примијењену умјетност. Од 1918. до 1936. године радила је као наставница Мешовите грађанске школе у Новом Саду, гдје је поновно умировљена. Сурађивала је у босанским, хрватским и српским али и у француским и њемачким белетристичким листовима. Истакла се као писац за младе и преводилац, а нарочито се бавила народним везом, па су њени радови познати и у иноземству.
|