|
Када сам своједобно, по први пута, крочио у здање Бошњачког института у Цириху нисам био нити свјестан што ће све овај задужбински потхват значити за генерације Босанаца и Херцеговаца, али и за све оне знанственике који ће на листинама знанствене фундације и логистике темељити своја нова сазнања и откровења... Био сам, тек, осупнут оним што је знање, мар и ријетка људска истрајност Зулфикарпашићева успјела уградити у једну високософистицирану цјелину опсерванса прошлости, али и рецентне садашњости Босне и Херцеговине као спиритуалнога тла, чудеснога амалгама духовних прожимања и сваковрсних надопуњавања и преплета те нестварне босанскохерцеговачке духовне шаренице... Осјетио сам, наиме, да се у случају овога Института ради о нечему што је више од било какве врсте вакуфске, задужбинске цјелине, да се у случају Адил Бега Зулфикарпашића ради о љубави и енергији које се преплићу и дају невјеројатан резултат, оно нешто што је више од вакифове вјере па чак и више од тренутних могућности рецепције од стране његових сувременика и ван босанскохерцеговачкога духовнога тла...
Овај ми се Институт указао као својеврсна terra incognita за генерације које су до сада живјеле своје мале животе несвјесне, потпуно несвјесне онога што уствари имамо као наслијеђе народа и грађана, цивилизација и култура које су напоредо живјеле и ферментирале јединствени образац живота на прилику бх. животног вибрата, невјеројатне цјелине мозаикално ткане и у крајњему скору калеидоскопски оркестриране...
|
Бошњачки институт, Сарајево
|
|
Да сам имао на уму тек дио онога што ће вакиф постваривати у Сарајеву, у здању које и градитељски и функционално-технолошки, сада већ превазилази сва овдашња смјерања сличнога карактера морао бих имати бујну машту да бих и претпоставио цјелине Института које су понос данашњега поратнога Сарајева... Једноставно, Зулфикарпашић је поред Института у Град унио оне неопходне садржаје којима Сарајево добива предикатизацију еуропскога знанственога и умјетничкога центрума посебне само њему припадајуће боје.
Институт је, заправо, оаза духовног авантуризма, потпуно опонентна, с једне стране лажном авангардизму оних који попријеко гледају све што долази из минулих времена, једнако као и оних што глорификацију прошлости сматрају јединим смисленим путом спаса, духовнога спаса данашњих генерација Босанаца и Херцеговаца... Зато он и јесте становитом константом новог и новума... И остати ће то годинама јер свој виталитет као културно знанствене институције он црпе из свакодневне сензације, новине данашњега живљења, колико и са пожутјелих листина као мјесто културне и повијесне идентификације људи што су животе зачињали и проживјели под звјездарјем босанскога и херцеговачкога небеснога свода и духовнога обзорја...
Својом унутарњом организацијом, прецизним знанственим фундацијама босниаке, кроатике, сербике, богатом библиотечком и музеолошком садржајношћу Зулфикарпашићев се замак знаности и љепоте потврдио као мјесто ријеткога додира цивилизацијских и културних жудњи различитих и разнослојних могућности и живљења... Он надокнађује, чак, у становитом смислу, али у ширему обзорју; и она просторишта духа и духовности, која су, некада трагалачки постулирала знанствена трагања своједобно добро постављенога (а данас потребнијега него тада у трену стварања!) Института за националне односе...
Но, зашто Институт у Сарајеву, овом данашњем налази свој резон детр??? Понајприје, зато што је вакиф у свом вакуфу зачео питање босанскохерцеговачке синтезе на природан начин укључујући у трагалачки дискурс и знанствено и умјетничко као природне саставнице једнога свијета у малом, једне опсервације босанскохерцеговачке логике живота у његовим нијансама, али и стварносној пуноћи...
Узевши у обзир просторе које Институт супституира, ваља нагласити поливалентност дворана, фоајеа, ходничких простора, који крајње природно растварају галеријско-изложбену садржајност. Једноставно у тим просторима сваки артефакт долази до пуне садржајности у својој крајњој визуалној постварености... Дворана намијењена колико изложбеној једнако и глазбеносценској дјелатности, што се стално потврђује новим изведбама, на трен постаје простором мултимедијске опсервације стварности или, пак, едукацијским центрумом невјеројатних потенцијалности...
Комфор за знанствено трагалачке потхвате изнад је западноеуропских стандарда, а опет све је „обавијено“ непримјетном, али свеприсутном хуманизацијом простора, али у босанскохерцеговачком духу...
У чињеници богате ликовне сталне поставке, становитога галеријскога фундуса очитује се вакифов истанчани осјет за свијет ликовне сензације, а импонирајућим фактом указује ми се однос према скулптуралној субјекцији (и објекцији) окомица наше литературе...
|
Босанска соба
|
|
Пошто као и у случају књижнога блага Институт наставља допуну сталнога постава уз рецентну продукцију и гранд репродуктивне цјелине ваља очекивати да будућност покаже један критички релевантан ликовни прегледник у којему ће, пак, бити заступљена кретања на бх. ликовном простору, али и утјецаји рецентних поетика које стално ликовни метје подвргавају распетостима у просториштима од фигуралнога до ликовне „атоналности“... Треба очекивати и допуну фонотеке изворне босанскохерцеговачке глазбе свих облика, као и филмолошку збирку и аудиовизуалну компоненту твораштва Института.
Намјерно упорабим изражај твораштво, јер Институт у будућности и видим као низ динамичких и крајње динамизираних цјелина које комплементарно стварају легитимитет знанствено-умјетничко-друштвенога ангажмана ове, апсолутно јединствене институције код нас. Ако се узме у обзир да Клуб Института отвара специфичну логику друштвености на начин двадесетпрвога стољећа, онда се, тек, наслућује вакифова намјера да двадесетосатни боравак у Институту има и своје рукавце у којима размјена мишљења има форму организиранога дијалога, при чему знанствени опсерванс доживљава своју потврду или негацију у сразу са пријесном животном збиљом...
Сав у служењу и служби за Босну и Херцеговину, ону од јуче и ону за сутра Зулфикарпашићев се вакуф указује попут једног филозофијски укотвљеног „крика за нормалном Босном и Херцеговином“...
Јер, не ради се о наивним реконструкцијама животне ритуалике босанскохерцеговачке, већ, дапаче о стварањима знанствено фундираних облика синтетичности и својеврснога синкрезиса, и то крајње живога и виталнога синкрезиса босанскохерцеговачкога...
Зато Бошњачки институт није нити музеј, нити књижница, нити знанственоопитни центрум, нити галерија, нити казалишно отворени простор, нити демократски панел, нити наивно једнолинијско ангажирани политиколошки лабораториј, понајмање је он носталгични прегледник неке бошњачке и босанске прошлости...
Он је све то, али понајвише он је аутентична, новостворена институционална вриједносница саобразна времену и ритуалима живљења ове генерације Босанаца и Херцеговаца којима је овај „крик за нормалном Босном и Херцеговином“ завјештао Адил Бег Зулфикапашић.
|
|
Задња измјена: 2004-06-28
ISSN 0350-6517
Copyright © 1995-2008 Часопис Мост · Мостар · Босна и Херцеговина
Design by © 1998-2008 Харис Туцаковић · Шведска
|
|