|
Поетичко отварање дјечјег доживљајног простора
Године 1954. велики је медијски одјек имао првијенац младог Црногорца и натурализираног Босанца, партизанског борца који се након рата посветио новинарству, Стевана Булајића, под насловом Извиђачи Видриног језера. И данас се, након толико година, даду запазити временом непревладане поетичке вриједности, посебице вриједности саме романескне језгре правог дјечјег романа, чија је сасвим поједностављена структура још увијек кадра комуницирати с духом данашњег, сасвим различита дјетета информатичког и техницизираног стољећа, од онога којег је затекла када се први пут обзнанила, у средини прошлог стољећа.
Извиђачи Видриног језера7 је кратки роман (мада има и мишљења да је ријеч о приповијетци, па се чак, у истом тексту истог аутора о њему говори као о „целој збирци приповедака“, што је бесмислено),8 врло једноставне структуре, линеарне фабуле с тек једном или двије дигресије успоредног тијека, које и нису настале из композицијске него из садржајне нужности. Изабрано мјеста дјечјег „заједништва“ у Балајићеву тексту је сигуран одбир: логоровање градских дјечака на обали Видриног језера. Типични лик дјечјег реалистичког романа представљен је дружином дјечака издвојеном из извиђачке чете по диктату живе интелектуалне радозналости, у елементарном природном амбијенту. Прекршивши „извиђачко дисциплинско правило“, дјечаци се отискују, у цијелом ланцу „случајности“, у непредвиђени пустоловни ток пун неизвјесности и стрепње, несигурности и страха, који се, као психолошке сензације, откривају „први пут“ у започету животу.
У оживјелој фабули непрестани је низ догађаја, уланчаних један у други, смислом да сваки сљедећи проистјече као „реакција“ на претходну „акцију“.
Брале, Коле и Јуса су извиђачки „репрезентативни“ одбир који структурира „главни лик“ – дружину – а њима насупрот је „опозиција“: командант логора, који одржава „ред и дисциплину дјечјег колектива“, и шумар, „чувар реда и поретка у природи“. Будући да су дјеца прекршила оба „реда“ (логорске дисциплине и задирања у животни „ред“ природе), бјеже „с мјеста догађаја“, вјерујући да бијегом с „мјеста злочина“, напуштају и чине невидљивим и сами „поремећај“ који су проузроковали. Невоље наилазе с првим кораком у свијет који дотад нису пре/познали, јер га никада прије нису ни видјели у тако „разноврсним“ обрисима: шума, ноћ, грмљавина, олуја, страх и осјећај посвемашње изгубљености. У новом јутру, „у прашуми доживљаја“, дјечаци осјећају глад, промрзлост, безнађе – али „напредују“ у својој одлуци да побјегну што даље. Ту се појављују нови ликови (сеоског дјечака, пастира), који ће их, видјет ће се убрзо, заправо и спасити позивом сељака да отјерају медвједа који би се могао појавити. Дјечаци доиста и остварују „сусрет блиске врсте“ с опаком звијери, али пристижу сељаци – и све се, уз још понеку ситницу, завршава с типичним сретним свршетком!
Да је ријеч о препознатом, не само „типолошком“ тематском мјесту дјечјег романа, него и „типичним“ градбеним поступцима, забиљежит ће и критичка рецепција, коју, између осталог, Булајићев првијенац „умногоме подсјећа на сличне романе намењене (младима), објављене и на страни и код нас, например, на Нушићеве Хајдуке, јер се слично описују невоље двојице дечака који су одбегли од свог одреда“.9
И баш то свраћање позорности на „стално мјесто“ дјетињства – отпора дјечје природе према присилном „адаптирању“ заданом свијету (од стране родитеља, одгајатеља, школе, друштва…) – бит ће и тематски проблем другог бх. романа који ће се појавити неколико мјесеци касније, али довољно да се прекорачи у сљедећу, 1955. годину.
Четири дјечака Славка Мићановића, за разлику од Булајићева романа, проблематизирају „вјечити“ сукоб „очева и синова“. И све оно што смо већ подвукли као препознате посебности поетике дјечјег романа у Булајићевим Извиђачима, готово у потпуности пронаћи ћемо и у Мићановићевим Дјечацима, мада с потпуно друкчијом садржајном супстанцом и друкчијом грађом унешеном у фабулативни ток.
Већ смо у уводним страницама рекли да фабула у дјечјем роману готово редовито тече по правцу временског кретања, па је и у овом примјеру, као и у Булајићеву, истовјетан, једносмјеран ток времена који осваја будућност сваке надолазеће странице. Ни у формалном препознавању лика неће бити ништа друкчије него што је идентифициран у Извиђачима Видриног језера: фабулативну струју у њему покреће дружина дјечака (у првом тројица, а у другом четворица) – дакле лик који велика већина дјечјих, поглавито реалистичких романа, препознаје сталним мјестом, топосом тог јувенилног наративног облика.
У тим првим романима, групни лик једино нема изнијансираног вође, нема лидера који се покорно слуша и опслужује, као у „сваком организираном друштву“ које се опонаша и преузима из успоредног, збиљног свијета (одраслих).
Аутори, и један и други, смјештају (градску) дјецу у природни, изванградски простор, на обалу језера, односно на обалу ријеке. Булајићев мотив бијега је несвиклост и непокоравање организираној извиђачкој дисциплини; Мићановићев је мотив дубљег, психолошког оправдања – на тиранију очева, одговара се бијегом као јединим могућим отпором физичким казнама за дјечје испаде унутар обитељске, непревладане патријархалне свијести.
И једна и друга дружина, нашавши се изненада изван „цивилизације“, почиње борбу за дословно преживљавање, трпи у оба романа паклени олујни пролом пун грмљавина, пљускова и сијевања муња, и једни се и други излажу опасним ризицима (Булајић их „режира“ као сусрет с грозним медвједом, а Мићановић им на „истраживачку путању“ подмеће ни мање ни више него језиви филмски призор „пропадања у живо блато“ мочваре. И у једном и у другом роману појављују се – „ниоткуд“! – „чудни старци“: у Извиђачима ловочувар, а у Дјечацима неидентифициран лик „човјека простране лубање“ (баш је тако написано!)10, који, уза сву епизодичност, додају живост и животност и једној и другој прози. Из тако потпуно различитих мотивских исходишта и оправдања, а са истим иницијалним ефектима (бијег са „заданог мјеста“) – различите су и реализације тих двају првих дјечјих романа у бх. књижевности.
Булајић ју је остваривао психолошким препознавањем лика и њему припадајућег догађаја с очекивањем малодобног читатеља којем је роман и окренут: та се ауторова интенција очитовала у неколико слојева текста (који су, нажалост, изостали у Мићановићеву уозбиљену па чак и усиљену штиву) – то се прије свега односи на живу измјену догађаја и призора, сусретања нових, изненадних, неочекиваних ликова, те врло важних елемената разасутих по цијелој структури – дјечје ведрине и безбриге, те хумористичких искрица по свим романескним стазама и наумима.
Булајић као да се, у журналистичком смислу, помало и поигравао текстом, чинећи га прхким и врло читким, понекад додуше и површним, док је Мићановић приљежно покушавао углачати текст по некој замишљеној стилској школи, пре/често описујући шуму и ријеку или „фројдовски“ понирући у психо-портрете реченицама које, неријетко, саставља и више од 30 ријечи у вишередном низању.11 Лексичко егзалтирање љепотама природе, најмање на десетак мјеста, исказивано је пустим фразама тривијалног романа, типа: Па то је дивно!
Мада један од хисторичара дјечје књижевности тврди да је тај роман „у своје вријеме значио освјежење!12, то је заиста тешко порицати јер му је у домаћој књижевности претходио само један једини роман, Извиђачи Видриног језера. Простор за успоредбе био је више него оскудан.
Треба, ипак, памтити оба романа којим је „пробијен лед“ опне „леденог доба“ кад су дјеца још увијек била мало више од љупких ствари, кад се заозбиљно мијењао њихов „статус у друштву“, кад су писци, без обзира на остварене резултате, вјештину својих пера претварали у своју властиту судбину – видјет ће се ускоро – попут сваке претходнице с великим тежњама књижевних пионира. Политички контекст нове друштвене стварности, у том смислу, бит ће више него пресудан.
Преусмјеравање почетка према крају
Дјечји реалистички роман усмјерит ће се према партизанској и херојској тематици, обликујући у кратку времену завидан „књижевни корпус“ који је послужио као средство идејне пропаганде, познат под именом „Књижевност Народно-ослободилачке борбе“.13
Књижевност НОБ-е не би уопће представљала проблем, да та књижевност није у најскорије вријеме дословно загушила укупни књижевни, књижарски, књижнички и школски простор својим умотворинама писаним по најстрожем диктату владајуће политичке воље, која је новим писцима, претходно расходованим официрима и подофицирима, у само перо издиктирала знамениту Тимофејеву Теорију књижевности. Док су изучили све о теорији одраза, спремајући се на писање оних мртвих „књига за дјецу“ (типа Мале приче о великој дјеци и Приче о малим борцима једног Алексе Микића, фељтонистичке и мемоарске приче Са родне груде друштвене раднице Вере Обреновић Делибашић или Глигорове стијене, у вријеме потонулог Симе Кларића, протјеране су све виле и вилењаци, џини и вукодлаци, сви су чаробни штапићи сагорјели у идеолошкој врућици новог друштва, Аладинов је дух поновно заточен у захрђалу лампу, а Алиси из Земље чудеса гранична је бркља била пред носем спуштена. Све „нематеријално“ што је постојало од „почетка свијета“, збрисано је попут слова кредом исписаних на црној плочи судбинског удеса. Када је онај Николетина одлучно рекао мајци да „од синоћ више нема (ни) Бога“, било је сасвим јасно да се застор коначно спустио…
(Уломак из студије Дјечји реалистички роман у бх. књижевности)
____________________
1 Штитић, Лина – Хамид Диздар: Библиографија књига и периодичних издања штампаних у Херцеговини (1873 – 1991), Мостар, 1955., стр. 10
2 Диздар, Мак: Савремена босанско-херцеговачка приповијетка, у: Панорама савремене босанско-херцеговачке прозе, Удружење књижевника Босне и Херцеговине, Сарајево, 1961., стр. 31
3 Јекнић, Драгољуб: Књижевност за дјецу у Србији и Црној Гори, у: Мурис Идризовић – Драгољуб Јекнић: Књижевност за дјецу у Југославији, Књижевна заједница Другари, Сарајево, 1989., стр. 830
4 Залар, Иво: Дјечји роман у хрватској књижевности, Школска књига, Загреб, 1983., стр. 17
5 Усп.: Мајхут, Берислав: Пустолов, сироче и дјечја дружба: хрватски дјечји роман до 1945., Филозофски факултет Свеучилишта у Загребу, 2005.
6 Осман-Азиз (тј. Осман Нури Хаџић и Иван Миличевић): Без наде. Приповијест из мостарског живота. У Загребу, наклада „Матице хрватске“. 1895.
7 Стеван Булајић: Извиђачи Видриног језера, Свјетлост, Сарајево, 1954.
8 Марјановић, Воја: Дечји приповедачи, Дечје новине, Горњи Милановац, 1977., стр. 68
9 Леовац, Славко: Кратак осврт на босанску дечју књижевност, у: Светло и тамно, Џепна књига, Сарајево, 1957., стр. 307-308
10 Мићановић, Славко: Четири дјечака, Свјетлост, Сарајево, 1955., стр. 92
11 Усп.: Кајан, Ибрахим: Граматички модели дјечјег текста. Умјетност и дијете, вол. XV, бр. 5, 1983., стр. 53-63
12 Идризовић, Мурис: Књижевност за дјецу у Босни и Херцеговини, Сарајево, 1976., стр. 90
13 „Књижевност Народноослободилачке борбе“, наслов је опширног поглавља унутар цитирана дјела Муриса Идризовића (1976), а тако су поступали и други, бројни књижевни критичари и књижевни хисторичари…
|