Мост - Индекс
Мост - Претплата
Насловна страница [Повећај]

Индекс · Нови број · Архива · Тражи · Инфо · Линкови
Редакција · Претплата · Контакт

Број 208 (119 - нова серија)

Година XXXII март/ожујак 2007.

Latinica · Ћирилица · Transliteration

Претходна · Садржај · Наредна

Бисера Суљић-Бошкаило
Ходо Катал

Познанство

Ја сам Ходо.

Од земље до земље ходим,

од планине до планине –

Свуда говорим успомене.

Оно што не могу да кажем,

Јецаји вјетра односе.

Чујеш ли пјесму Модрих ријека?

Чујеш ли јецај шума, бол?

Видиш ли у зјенама сјај заточенички?

Чезнеш ли очима тим

Из којих бљешти ватра

На поља наше љубави?

Зов

Живим на планини, на извору ријеке као бор на камену

ни жедан ни зимоморан, ко лист један једини, лист зелен

ког вјетар ковитла, кише лију, ноћ грли, а сунце увијек изнова грије.

Понекад зовнем са врхова голих док корачаш западно, с оне стране

гдје пси лају на звијезде. Прошли смо многе земље, многа мора препловили,

ријеке. Гдје смо сада, крај чијег жала осјећамо ноћне мирисе

препуне птичје пјесме које личе, понекад, на пјесму птица завичајних?

Памтим бурила на главе наших мајки, слику, успомену из детињства,

и сваки пут, док пијем воду, ломим лик по површини немирног огледала.

Видим успут коње под товарима, каскају, трагове копита утиснутих

у земљу? Људи замишљени ходају и броје сиве облаке, што понекад личе

на лађе бачене у плаветнило мора, распета једра вјетар носи у сумрак.

Стижемо ли сад крај топлих огњишта, у мирисним одајама, сањамо ли

даљине? Где бејах некада, где талас мора сјеверног обале запљускује;

сањаш ли живот, бистре воде, дјетињство, лет птице? Гледаш ли слике расплакане дјеце,

блиједе жене што мрмљају на језицима страним? Сјећаш ли се вјетрова, додира,

голих врхова планинских, домовине, разливених боја на хоризонту, тишине?

Звијезде су нас увијек враћале завичају ко Одисеја Итаки, гробовима предака,

мајчиним молитвама, раширеним рукама окренутим ка небу широком,

као бијела крила птице, као кров кућни који нас је бранио од кише, од грома, од олује.

Док мјесец смрзнут бди изнад кућа у ноћима бескрајним, ми смо

силазили до ријеке и бацали камење у плаветнило воде, слушали одјек мукао,

сличан нашој самоћи, сличан нашој љубави. Али наша сјећања, али наша љубав

постала је загонетка, тајна за нашу душу. Док смо пролазили мостом,

дуго смо стајали испод каменог лука, испод камене веђе,

гледали светлуцање воде при заласку сунца, румене коње разигране,

по небу Запада. Љубави моја, путовањима нашим никада краја бити неће.

2.

Назирем те испод воденичког точка, у пјени воде ђурђевске,

дишеш испод разбијених капљица, у пјени, окићена биљем,

назирем ти лик и осмијех који буди дан. Сан те носи.

Лебдиш као сјенка око мене правиш кругове као воденичко коло,

и падаш у гротло бунара.

Нестаје ти глас ка хоризонту, спржен првим јутарњим сунцем.

Али та свјетлост, али тај огањ, годинама испуњава нашу душу,

наша надања, нашу љубав, бојама родних предјела које смо вољели.

И ту смо стали, и ту смо као бор што ка небу тежи, ужилен у пукотини камена,

пјевали исту пјесму. А наш глас, а наш одјек, а наша ријеч, пела се ка хоризонту,

пела се ка западном небу, гдје нашим очима, гдје нашим бојама

пределе чинимо вјечитим;

вјечите стијене,

вјечита мора,

вјечито небо звијездама окићено.

Вјечиту љубав просипамо у неистраженом свемиру

да би доживјели љепоту, да би доживјели мир,

да би доживјели бескрај. А у очима смо носили слику завичаја,

Поглед, Зекавицу, Орлујнак, дан ведар, ноћ звездану,

да би знали, да би могли назад да се вратимо.

Али понекад, наше су горке ријечи, наше су ријечи љубави,

на мору једра дизале, кроз љуте ројеве таласа,

гониле бродове, по киши, по магли, по олуји.

Љуљале их и бацале ка препланулим бојама сунца;

тамо гдје су ведре твоје очи гледале;

тамо гдје су њежне твоје руке искале;

тамо гдје су пурпурне твоје усне чекале.

А ти си бројила дане, бројила године, чувала их у моје срце,

гдје чуваш најљепше успомене из дјетињства.

3.

Овдје на планини гдје живим, крај је дјелима вјетрова,

љубави, ми што ништа немамо осим ријечи, научићемо их да живе,

научићемо их да пјевају, да се ломе о стијене окомите

уз одјеке, дугом испуњене. Јер испред наших руку, јер испред наших очију

прошло је много година: муње се ломиле у огледало језера Каћун.

А ми смо без очију, а ми смо без дневног свјетла

налазили пут до врхова голих куда смо кренули одавно.

Заборавили смо савјете, заборавили смо вјеру, заборавили смо живот.

Волио сам да ми вјетар отвара путеве кроз широке шаке,

да стада гони на појило. Једини пријатељ, једини на вјетрометини,

стољетњи бор – бди. Све друго је нестало. И трагови коња,

копита, клинци утиснути у камену,

Видим, још увијек им вјетар узде затеже на хоризонту,

пјену просипа по небу широком, путеве смрти тражи.

Ријеч тражи, камен тражи, да сједини вјечност, да сједини тишину.

Снага вјетра. Величина планине односи дан, брише плаветнило неба,

а ја слушам дахтање коња, ватрени њисак гледам на далеком хоризонту.

Љубави моја, твоје очи су биле препуне звијезда, али ниси смела,

али ниси могла да погледаш, да их не проспеш низ планину.

А ја сам у олуји хватао ројеве звијезда

и са Погледа их бацао на Зекавицу у прозоре твоје куће.

Гдје да погледам нисам знао, нисам знао гдје да станем,

нисам могао да живим, само сам чекао смрт на планини,

на врху, гдје би ме нашла једног дивног прољећа.

Кад год се пожелим родног дома, својих брда, кућица расутих по њима, врхова својих планина ја узимам у руке стихове пјесника мога краја и с њима као с фењерима кренем успоменама и путевима дјетињства. Пјесме Ходе Катала ми ипак све то најближе освијетле јер он је пјесник мог родног Тутина, пјесник који је најближи мојим водама с којих сам некада пила.

Ходо Катал пјесник и планинар реалистично и уједно романтично, као сликар кичицом, у разним бојама метафоре осликава свој и мој родни Санџак. Он, како и сама пјесма Познанство каже, ходи од земље до земље, од планине до планине и говори успомене. Ходо нам дочарава тако вјерно душу своје планине, своје долине, ријеке, душу путника и пјесника који занесен и заљубљен ходи земљом тражећи нове изазове. У његовим пјесмама које су прожете великом љубави према природи, тим планинским недодирнутим врховима и бистрој љепоти налази се заљубљен човјек, сањалица, сретник, сјетинк, памћеник.

Ходи Каталу су чак и звијезде на дохват руке. Он их тако лахко скида с неба и баца својој љубави о прозор.

Али, ипак, пјесме Ходе Катала су ми блиске највише због тога што су искрене и чисте и што у њима лежи заточени сјај природе и љубави.

Бисера Суљић-Бошкаило

Претходна · Садржај · Наредна

Задња страница [Повећај]

Индекс · Нови број · Архива · Тражи · Инфо · Линкови
Редакција · Претплата · Контакт

Задња измјена: 2007-04-10

ISSN 0350-6517
Copyright © 1995-2008 Часопис Мост · Мостар · Босна и Херцеговина
Design by © 1998-2008 Харис Туцаковић · Шведска