|
 У првим данима ове године стигла је и вијест да је отишао, тамо гдје нам је свима ићи, Нијаз Абаџић. Уз име би се могло рећи и публициста, новинар, пчелар али се чини да ове двије ријечи, Нијаз Абаџић, које је поносно носио преко 70 година, говоре и више од тога. Овај осврт не желим исписати ламентирањем над пролазности живота, па и овог, већ оним чим је он испуњен, осмишљен, чим му је дат смисао. Ако неко може да понесе име пионира и просвјетитеља умијећа живљења, промотора доба екологије, онда је то свакако Нијаз Абаџић. Има ли неко од наших средњовјечних па и млађих читалаца да се не сјећа телевизијских емисија: „Зелена панорама“, „Живјети с природом“, „Крилати фармацеути“, „У сусрет будућности“, „Мало доброг, мало лијепог“, „Пријатељи здравља“, „Приче са планине“, „Њено величанство – Вода“ или „Истина о никотину“? Има ли неко да му још у ушима не одзвања један од најљепших поздрава који нам је слао са екрана: „До поновног сусрета, Живи и здрави били“.
У својих, више од 30 година новинарског рада направио је и уредио али и емитовао више од 350 телевизијских емисија. Они који су имали задовољство да га познају, раде са њим, или привилегију да су били пријатељи, знају да је Абаџић био човјек који је, дубоко свјестан свих страхота које са собом носи лажан сјај данашњице осликан потрошачким менталитетом и беспоштедним уништавањем природе, напросто бдио над проблемом и настојао да тај свој страх пошаље према слушаоцу, читаоцу и отвори му очи. Дизао је глас понављајући „Изразимо нашу љубав према животу и пружимо доказе љубави према будућем развоју живота.“
Нијазова вјера у људе је напросто била безрезервна, па и онда кад је притворен а онда и прогнан са своје Илиџе у опкољено Сарајево, или касније, кад је рат окончан, кад је неки рурални елемент изнова девастирао ту његову Илиџу, стоички је понављао: „Ја вјерујем у људе. Човјек заслужује да буде спашен.“
За мисију очовјечења, мисију буђења свијести о рањивости животне средине и човјеку као уништитељу али и једино могућем спасиоцу, Нијаз Абаџић је добио велика свјетска признања међу којима и оно највеће „Глобал 500“. Статистичари су израчунали да је тих признања на домаћој сцени, оној југословенској, било 13 а свјетској 9. У овом поводу, важније од статистике је да је та огромна енергија, огромна људска мисија и доброта која је обиљежила његов и наш живот, оставила трага на нашу свијест и сазнање да овај свијет напросто вапи за нашом пажњом, да би заједно опстали. Тај вапај није само вапај таквих заљубљеника природе и човјечанства какав је био Нијаз Абаџић већ сурова реалност које смо свједоци али и жртве.
Ако би на крају желио рећи пригодну мисао опроста и утјехе за једним одласком, онда треба рећи да је очување животне средине данас једно од најозбиљнијих људских питања које као одговор тражи и еколошко живљење. Нијаз Абаџић је човјек који је својом истрајношћу, публицистичком продуктивношћу и утицајем на људе у свом окружењу управо вршио ту мисију и живио такав живот вриједан узора.
|