|
Бараковић је и живљењем и дјелом истински пјесник, заведен ријечима, као раскошним љубавницама, вјешт у опхођењу, у игри, у компоновању, искивању метафора и бројних стилских фигура. То чини, као кад драгуље за драгу одабира, или до савршенства зналачки бруси дијаманте, па је његова поезија Умивена и гиздава, за свако, слухом обдарено, ухо пријења, у можданој кори се удомаћује, у меморији траје…
Занат писца је мимо свих знаних и незнаних заната, писац непрестано мора бити у процесу размишљања, добро изучити артизам који ријечима даје значења пјесникових мисли, јер је потпуно (тумачено по графемама и артикулацији) иста ријеч у различитим композицијама вишезначна, често у супротности (мисаоној и симболичко-значењском), пјесник се игра и све у игру свјетлости, мрака и сјенки, смијеха, равнодушности, суза, сумњи и страха претаче, у страст уобличава. Мехо Бараковић његује модеран пјеснички језик, слободну форму, виталне композиције, самосвојних пјесничких фигура, њему и у хладној Шведској, гдје је море само за лососе и разгледнице „метафоре миришу на море“, али оно медитеранско, дубровачко море! и, заиста, треба честитати издавачу „Кујунџић“ из Лукавца за добро одабрано дјело које ће свакако допринијети његовом угледу и издавачком реномеу.
Камен и вода (та два вјечита симбола) у Бараковићевој поезији су смисао живљења и трајања, нешто што се непрестано обнавља и стамено траје, па и људи поприме те особине, јер једино тако и могу опстати, када вријеме полуди, зло се намножи, мржња постане закон, а проклели људи се, жедни крви, у демоне претворе: „Рано / у истину прерано је Смрт дошла / да Те одведе из Живота у предјеле Таме… / Сада је све Умукло / и остала је Празнина са којом се Живи / са којом мора да се Живи / и Траје…“
Глас, слово, слог-ријеч, оно је што чини свеукупну свјетску књижевност, а глас, звук, тон-музику, али умјетник је тај који од тог, сваком на располагању, од Бога датог материјала, прави умјетност. Па зар то, истински, није игра? Та знамења је Бараковић веома вјешто, са много сензибилитета, уткао у своју поезију и, танано, изоштреног слуха, ослушкује сопствене ријечи (то само ријетки могу) да би био потпуно сигуран, посве свјестан какве му поруке, знакове, сигнале та поезија шаље изнутра, ослушкује ехо властитог бића, како би што јасније распознао одашиљаче звукова, тонова, гласова, јер они допиру из најтананијих чула сопствености, из самог коријена, из клице сопства, а они громогласни, које одшиље општост, не мијењају интимитет пјесникових чула, нити чулност његових осјећања. Но, оно што се збило пред пренапрегнутим очима пуним страха, из којих бол превире, не може да се потисне у потсвијест – у мождану кору се настанило и траје, а пјесник жели да сва зла заборави, да живи нови живот, нови живот у новој средини, иако у Туђини, ипак љубављу осмишљен: „а Он тај Сиједи човјек / у своме Заносу и своме Сљепилу / хоће да сагради Град / сасвим нови Град / у својој поезији / у својој утроби да Град сагради…“
„Да старим / да ми осим косе сиједи и душа / да ћу можда и умријети на сјеверу Европе / у неким шведским хладноћама / у недореченим стиховима ненаписаних Пјесама / све је могуће / … / Осим што Старим / и што ми се очи лијепе за Бескрај / стално прижељкујем сусрет са Смрћу…“ И поред веома наглашеног оптимизма, који извире из љубави којом се пјесник надахњује и храни, у Бараковићевој поезији присутан је и страх од смрти! Страх да не умре у туђини, јер коликогод гостопримство исказује пуног срца и настоји да створи најоптималније услове за живот и омогући, не само ствараоцима, већ свакој јединки, свакој личности да се искаже свим својим бићем, могућностима талента и способношћу креативности, ипак је у туђини туђе – око срца остаје она измаглица, хладноћа, остаје зебња, не дозвољавајући да страх буде заборављен, или бар у потсвијест потиснут, не допушта да се бол преболи, или макар мелемом љубави ублажи, да се срце извида и из сјећања потисне сав онај јад, ужас, слике деветог круга Дантеовог пакла у Босни осмишљене, које, не само у памћењу, у свјесном трајању свијести о свим причињеним злима, мржњи најбруталније исказаној и болу нанешеном, већ и у виду траје, у очи се настанило и никако разуман човјек не може да за све то постане слијеп, да обневиди, да му амнезија мозак паралише – како побјећи од слика звијери које кољу, силују, пале и злом се као Божјом милошћу наслађују док их благосиља патријарх с именом Свеца – те слике у очном виду, у уму, у свијести настањене трају, немилосрдно гризу, уједају, мрве човјеково тијело и дух мељу, све се распада, у прах претвара и сипи, као кад из греда, из тавана, из паузница прадједовске куће, црвима изрованих безбројним капиларним тунелима сипа пада по тијесту погаче док га брижна мајка мијеси. У тим тренуцима тишине, када очи желе да се иза капака сакрију, човјека и његов ум у црвоточину, у биће раздрте нутрине слике ужаса виђеног претворе, и баш то тако и толико жељено смиривање, жудња за сном, за миром, тежња да све буде заборављено – распламса се, не виђени, већ доживљени филм ужаса, у којем је Мехов невини народ страдао, као што жар на згариштима домова, пепелом затрпан, и најмањи повјетарац разгори, тако се, док се жели, или макар слути, миран починак, одмор од неподношљивог терета, пјесникова свијест, оптерећена виђеним и проживљеним злима, разбукти, у клупко помамљених змија се уобличи, немир сјећања опсиједа човјека, као даје већ љеш у мраку влажне раке, па црви дошли на гозбу – немир траје, смирај се и не слути – човјекова свијест и савјест не дозвољавају да зло буде заборављено.
Пјесник жели да прашта, да се од зла излијечи, тражи мелем за непребол ране: „Вјеруј травама / љековитим и мирисним Травама / Оно што си очима видио / Оно што су ти урадили само зато што си Човјек… / Закључано / у Болу и Виду све је закључано…“ Или: „Све што запишем / као да је из неке Таме дошло / и све личи / и све говори / о Тами из које је дошло / а не о нама / који смо се Тамом хранили / и умивали…“
Пјесник се исповиједа: „дуго заиста дуго сам / сав окренут Смрти“. Да ли је та Бараковићева опсједнутост посљедица проживљеног током посљедње деценије двадесетог стољећа, или је то због боравка у туђини, усамљености (мада усамљеност јаке чини још моћнијима, а слабе слама), што ли? Због година?! Не би смјело бити (Меху је тек шездесето љето, а овом Младићу који исписује ове редове о његовој поезији Осам више!). Не знам како да то објасним, тек пјесник је истински опсједнут смрћу!? Та коб провијава читавом овом (изузетно добром) књигом – у Бараковићеву поезију се настанила и одомаћила као невјеста у дому којем је већ двоје дјеце родила! И у таквим околностима љубав се догађа, заправо рађа, његује, јер човјек, али Човјек и постоји да би љубављу оплемењивао, да би љубав даривао, да би се љубављу хранио, јер једино љубав може да буде истински мелем и за непребол ране и једино прави лијек души уморној од Мрака: „Само ти знаш / Зашто баш Стоцкхолм / и мали Трг пред твојим очима / Ова Чудеса / којих је пуна стара љубавна читанка / и нама се Догађају / и ми у њима Сагоријевамо / Реци Љубави / да је још једно стоцкхолмско поподне / било Нестварно / Нестварно“. Али, рањени, престрављени, у смрт загледани пјесник и кад његује љубав, и кад је распламсава, и кад му љубав доноси досањавану топлину Медитерана остаје да страхује, да зебе, јер: „Госпођа Јонссон / госпођа Елвира Јонссон / заправо ништа не зна о малом градићу на Југу / доље у Босни / ништа не зна о Требињу / који једино Личи на Мене“.
Пјесник је зачуђен, загледан у таму минулих времена, стрављен, несигуран и у садашњем времену, јер туђина и са Топлим смјештајем, са љубављу и пажњом, ипак је само туђина – остаје да зјапи празнина између пјесника и отаџбине, можда је баш то порив, узрок који разбуђује страх од смрти која је непрестано присутна, јер и смрт је у туђини другачија, иако си тамо доспио да би побјегао од смрти којом су ти пријетиле подивљале звијери, опчињене страшћу врелине узкључале мржње, звијери заљубљене једино у каму, у врисак дјеце, у пламен туђих домова, у рушевине градова, њихов је смијех рез каме и гром гранате, које благосиљају демони у црним мантијама, витлајући крстовима од змија и мржње исплетеним.
Све то остаје у свијести пјесниковој и не може да га се ослободи, а како и би послије толиког зла нанешеног његовом недужном народу: „Од Бола се обликује крошња / и у касним поподневним сатима / као на Нешто у твојој Крви / Цвјета“. Усамљеност и страх све снажније оживљавају неизвјесност, тугу, заправо, отварају неке, доскора непознате вртлоге у души пјесниковој. Тако мало треба да закиши, да се бујица покрене: „у Болнесу (: Bollnäsu) киша без куцања / улази у моју малу Пјесничку усамљеност / и Разара ме изнутра / и без милости / додирује Рањива Мјеста / тако да моја љубичаста Бол / управо у тој Киши има Смртног саговорника“.
Пјесник непрестано другује са страхом, са њим је веома интиман, осјећа га у властитом бићу, у билу, у беоњачама његовим се настанио – страх га, као сопствена сјенка, непрестано прати, клија му у малом мозгу, можданом кором се као раскошним плаштом заогрће, страх је његов устрајни пратилац: „Живим / живим на кашичицу / са врло мало Кисеоника / и пуно пуно љубичасте Неизвјесности / у којој и спавам / и из које се сваког јутра Будим / преморен / уморан од неразумљивог Сна / и Страха“.
Као и сваки истински стваралац и пјесник је особена личност, специфично биће, по природи је оптимиста, хуман и заљубљен, љепоту досањава и гријехе прашта иако слике зла остају у подсвијести да трају, да се буде и немир доносе, пјесник и птице ослобађа гријеха што су својим оштрим крилима, у несташлуцима игре, немилосрдно ваздух сјекле, остављајући измаглицу да љубичасто крвари, док пјесник сунцокрете залијева, јер ласте ће се из топлих крајева вратити, да макар мало смијеха донесу, да у пјеснику снове медитеранске покрену, одњегују младе и поново се топлини врну… И тако до бесконачности: као вода, као свјетлост, као дани – у круг један све се креће.
Свјестан чаробне моћи круга, иако опсједнут страхом и смрћу, али и љубављу опчињен, пјесник зна да само искрено пријатељство лијечи, или бар заљећује непребол ране, зато и савјетује: „Остатак Времена / као и остатак Живота / проведи / у тражењу пријатеља / који ће жељети да о твојој Болести / знају све / знају више / него што пише на болесничком / Картону“.
У Лондону, 30.5.2005.
|