|
Изложбом у галерији МАК у Сарајеву, наш пријатељ и колега Ахмед Џувић не представља своја архитектонска остварења по којима је познат, нити је то приказ неке фазе ликовне медитације, – већ напросто себе! Различите технике рада, не чине изложбу дисперзном. Јер, своје вјеровање исказано вриједним архитектонским дјелом претаче у елементарну мисао и графички знак. А знак, лишен предметности, изражава чисту мисао.
Оно што је било у основи архитектонског промишљања јесте простор. На тој одредници настала је теорија архитектуре.
Непознавање језика умјетности, или ускраћеност за спонтано дејство, најчешће води неспоразуму. У сретном спајању бића умјетности и бића човјека, зачетак је космоса… Али, све док не доживимо тај чудни спој или бар не постанемо његовим свједоком, неће нам бити јасна онтолошка значајка феномена умјетности.
Креативна енергија умјетника увијек је могућа основа за успоставу новог квалитета осјећајности и егзистенције. Осим што „производи“ та дјела, процес је и ослобађање људских потенцијала. Умјетност се рађа посредством снажне воље човјекове психе и емоција, или остаје заувијек потиснута у сфери његове неизрецивости. Тако се стваралац исказује у вјечитом премошћавању између „осјетити“ и „разумјети“.
Умјетност ништа не доказује; она показује стање духа. Једнако тако, умјетност не може бити аргументација, већ захват у врело ткиво живота и маште, транспониране у мета језик умјетности. Да мисао има и трећу димензију, код архитекте је то дословно. Очито потврда тога је и ова изложба. Траг човјекова ума и руке, од исконског човјека па до Ахмеда Џувића, јесте на истом трагу слојевите мисли и говора свјетлом и формом. На неки посредан, али јасан начин осликава креативан процес стваралаштва. Зато је ово изложено дјело аутобиографски запис који свједочи да је управо то било полазиштем његова рада, а успјеси тог дјела почивају на апсолутним вриједностима обликовања и стварања простора, тј. реципрочног односа облик-простор.
Мада изложени експонати указују на високе ликовне квалитете, то је заправо ауторски кредо лишен наглашене документарности, али је тиме цјеловито осликан његов професионални опус, као прецизан одраз индивидуалне духовности. У тој релацији, ова изложба не показује само данас представљене експонате, већ даје оквире унутар којих се јасно поима његово досадашње архитектонско дјело. Начин промишљања простора као таквог, а богато елабориран овом изложбом, заправо је оквир унутар кога је одређено свако његово дјело. Ову изложбу слободно можемо сматрати аутобиографским записом оних мотива који су били духовни предложак сваком његовом архитектонском остварењу…
А данас, када је и процес остварења дјела готово једнако вриједан оном коначном, то је најбоља потврда оног што зовемо дијалогом, на чему је егзистирала архитектура од настанка до данас.
|