|
Са лонџе зелене, муслиманске јуначке народне пјесме из Рожаја и околине. Забиљежио: Др Љубиша Рајковић Кожељац. Рожаје, 2001.
|
|
Ако су деветнаести и прва половина двадесетог вијека били времена када се народна епска књижевност, народне епске пјесме, његовале, нарочито тамо гдје их је пратило и гусларство, друга половина двадесетог вијека и двадесетпрви вијек су вријеме када умјесто њих свуда тамо гдје допире струја, тј. гдје се јављају радио и телевизија, за ову врсту стваралаштва као да више нема мјеста. Радио и телевизија их замјењују, крче себи пут и у народно стваралаштво.
|
|
Зато је појава збирки пјесама о народним епским пјесмама, у наше доба, врло ријетка појава. Зато је појава јуначких народних пјесама из Рожаја и околине које нам је приредио доктор Љубиша Рајковић Кожељац за сваку похвалу. Ово тим више када се зна да су то пјесме из муслиманских средина, муслиманске пјесме, и уз то: да су то пјесме које се пјевају уз гусле. Данас наћи гуслара из муслиманске средине, и раније, било је права ријеткост. И још нешто. Многи ће уз ову констатацију, и сазнање, да је те пјесме сакупио, и објавио, доктор Љубиша Рајковић Кожељац, дакле Србин, из Зајечара, и да су те пјесме сакупљане, можда и постале, у Рожајама, у Црној Гори, дакле, констатација, да их је сакупио и објавио неко ко не припада кругу људи који су му ове пјесме саопштавали. Свјестан ове чињенице, аутор наведених пјесама, у предговору, каже да је „недопустиво, да ја као Србин записујем пјесме о муслиманском јунаштву“. И као одговор на све такве примједбе, доктор Љубиша Рајковић, додаје: „Ја сам се тиме бавио не само стога што сам се одувијек осјећао Југословеном, но и што те пјесме… имају и много општељудскога: припадају оне општечовјечанској културној баштини“.
|
|
А „Љубиша Рајковић Кожељац (је) рођен … 1940. године у Кожељу, код Књажевца. Основну школу завршио је у родном селу, нижу и вишу гимназију у Зајечару, а Филолошки факултет у Београду, гдје је и магистрирао. Докторирао је на Филолошком факултету у Приштини, и то с дисертацијом из народне књижевности… Био је просвјетни савјетник у Педагошком заводу у Зајечару и лектор на факултетима у Француској… Од 1980. до 1989. године (с прекидом од 1983.-1985.) радио је као професор српскохрватског језика и југословенске књижевности у Школском центру „30. септембар“ у Рожајама“ (подаци се наводе према ауторовој „Биљешци о записивачу“).
Ових 28 пјесама, уз које се дају и подаци о пјевачима, забиљежене су од људи рођених у периоду од 1898. до 1937. Вриједно је нагласити да су сви они и данас, наравно, који су живи, гуслари. А пјесме опјевавају људе и догађаје из старијих времена и из крајева гдје су још живе легенде о Муји и Халилу. Управо, у овој збирци је ријеч о Муји, Халилу о Рами из Гламоча, о Бојичић Алији, о Мустајбегу Личком, о Танковић Осману, Ђерзелез Алији, Ибри Хамајлији, Ђулић Ибрахиму, Будалини Тали. Како видимо, ријеч је о познатим крајишким јунацима. О свима од њих пјева се са осјећајем љубави. Сви ће они да се нађу у незгодној ситуацији, и, опет, сви ће из те ситуације да изађу као побједници.
Било би од користи, и за науку, а и за поријекло ових пјесама, када би се знало како су оне овамо дошле. Мени није познато који је био њихов пут. Ако се пође од њиховог језика, онда се мора прихватити чињеница да су оне, и у овом облику, мало дуже ту живјеле. Јер, то је на основу њихова језика очигледно, оне су на овом тлу дуго присутне. Али, ако пођемо од мотива – географских имена и сл., оне су настале ван овога подручја. Могуће је да су ове пјесме, управо, њихови мотиви, настали ван ове зоне, а да су оне, као пјесме, настале ту, на овом подручју. Стручњаци за народну књижевност ће овдје да дају пресудну ријеч. Понављам, језик ових пјесама говори о њиховом постанку на овом, ијекавском подручју. Ја сам имао могућности да на подручју западне Босне обилазим многа мјеста, и да са тог подручја биљежим говорне особине, и да констатујем да је једна од карактеристика тога говора, као цјелине, шћакавизам. Ту је редовно било: шћап, ишћем; можђани и сл. Ове пјесме не знају за ове сугласничке скупине! Ту је редовно: Бојишта, Араповишта. Ова чињеница говори да је за постанак ових пјесама био пресудан говор са штакавизмом. Наравно, уз ову особину иду и друге. Никакве наше интервенције ту не би могле да овим пјесмама дају обиљежје говора источне Црне Горе. Да оне буду саставни дио те говорне зоне, оне морају да дуго времена живе на том тлу, да постану саставни дио те говорне зоне, саставни дио говора Рожаја и његове околине.
|
Из француског часописа Connaissance des arts
|
|
Има у језику ових пјесама неких особина које су се могле избјећи да је лектор био мало више упућен у нашу говорну проблематику.
На првом мјесту долази употреба гл. скупине јр-, у примјерима типа бајрактар, бајрамски и сл. У пјесми: Наход Хусо и Наход Радован имамо: бајрамског, али: барјактара (барјактара од града Задара), Барјак Халко… и обично је тако. Свуда, или скоро свуда, је група -рј- у овим примјерима. Познато је, нарочито у нашој дијалектологији, да се ова скупина различито изговара. У говору муслимана, ма гдје они били, та се скупина изговара -јр- бајрак, бајрактара, бајрамски, као и имена Бајро и сл. Код оних који не припадају тој друштвеној скупини, та се гласовна група изговара као -рј-. Зашто је то тако, одговор налазимо у стручним расправама.
А у једној другој варијанти пјесме „Ђулић Ибрахим избавља брата Ахмета“ (у овој збирци налазимо је под насловом: Робовање Ахмета Ђулића), коју је забиљежио Ћамил Сијарић од „Смаја Фетића, из Негобрата. Овај је чуо од свога оца покојног Паша Фетића, чувеног гуслара“, имамо „А на своју Бајрак бедевију“, „Са Ћенара Зуком бајрактаром“. И тако редовно (ову пјесму дао ми је Ћамил Сијарић. Истина, као препис, данас се налази код мене).
Могуће је да ову неједнакост у обиљежавању секвенце -јр-, -рј- имамо у изворном облику, јер, како ме обавјештава један пријатељ, та неједнакост у изговору ових секвенци, у томе крају, није немогућа. Нарочито у пјесмама које нису настале у Рожајама. Истина, на ову особину не указује Ибрахим Хаџић у свом Рожајском рјечнику (Центар за културу Рожаје, 2003.). Али, говор има другачији живот од пјесама. Поготово пјесама које су настале у другом крају. Али, да овим и закључим, када сам упитао Ибрахима Хаџића, који је из Рожаја, он ми је категорички тврдио, да је у Рожајама, код рођених у том крају, у овим примјерима само, и искључиво, група -јр-. Дакле, то значи редовно је: бајрак, бајрактар, а, само по себи се разумије, и: Бајрам, бајрамски. Значи, ове су пјесме могле имати у свом изворном облику ове гласовне скупине као -јр-, а да је записивач мало „задријемао“ када их је биљежио са групом -рј-, у коме облику и нама је пренио др Љубиша Рајковић. Овдје су могућа, значи, два објашњења. Наравно, имајући на уму и могуће стандардне облике. Да је лектор овдје био мало више пажљив, ова би се неједнакост могла избјећи, а тиме би се избјегла и још једна примједба на овако лијеп прилог нашој народној епици.
Има у овој збирци пјесама још ситних пропуста. Ја бих их ставио међу правописне пропусте, који би се могли убројати међу пропусте који иду на душу лектора. Међу ове пропусте убрајам и ова два:
Први пропуст јесте писање облика м.р. радног гл. придјева. У овој збирци пјесама облик м.р.р.гл. придјева типа: дошо, пресро, метно, тј. облика гдје пуна акценатска форма ту зна за још један слог, а који се у народној форми јављају без скупине -ао, -ео, -уо, дакле, са једним слогом мање – дошо, пресро, метно. Ти, и такви облици стални су пратиоци наше говорне ријечи. Наравно, они налазе примјену и у писаној ријечи, тамо гдје се поштује говорна ријеч. У овој збирци пјесама мјесто таквих облика обиљежава се испуштен вокал: изиш’о, прош’о, рек’о, уш’о, и тако редовно. Ипак, у питању је десетерац, а није испуштен стих. Према томе, није потребан ни знак за испуштање стиха. Ту је Вук био у праву. Умјесто знака за испуштање вокала, он у таквим случајевима обиљежава стање које је и у стварности, обиљежава дуги самогласник: услишô, ко би могô, нашô, одрастô, дошô (примјери су из друге књиге Српских народних пјесама, у Бечу 1845.) Мислим да је Вуково обиљежавање исправније. Ту нема испуштања вокала. Ту имамо сажимање вокала: ао=о, ео=о, уо=о. Тако је требало поступити и у наведеној збирци.
Други пропуст је начин обиљежавања краће форме глагола. Она се овдје редовно обиљежава знаком за испуштање вокала. А неће бити тако. У примјерима као што су: одвојит живац од ноката, не шће више ловит по планини, има примит књигу шаровиту. Ови примјери су различити, друге су природе, него они типа: видио сам: убит-’те не могу у којим имамо везу неодређеног вида глагола и личне замјенице: тебе, те и ту употреба знака за испуштани вокал може се оправдати, уколико се не води рачуна о броју слогова! Иначе, не.
Има у овој збирци још оваквих, ситних, пропуста. Наравно, они падају у заборав када се упореде са значајем збирке као цјелине. Да ништа више није, до сада, објавио него ове пјесме, доктор Љубиша Рајковић се овим уврстио међу заслужене скупљаче пјесама. Његова је заслуга што је од заборава откинуо овај вијенац и што нам је од тихог „умирања“ уграбио, у задњем часу, овај сплет пјесама. За тај подухват велика му хвала и од мене и од оних у чије је име забиљежио ове пјесме.
|
|
Задња измјена: 2006-06-25
ISSN 0350-6517
Copyright © 1995-2008 Часопис Мост · Мостар · Босна и Херцеговина
Design by © 1998-2008 Харис Туцаковић · Шведска
|
|