|
Као и други епски пјесници, фра Грго је стварао своје пјесме на актуалне друштвене теме. У њима је писао о тегобном животу народа под окупацијским властима, о догађајима који су означили поједина раздобља из повијести Босне и Херцеговине, али и о својим пријатељима, какви су били Иван Фрањо Јукић, Јосип Јурај Штросмајер (: Strossmayer), Перкан Кариван Павић и многи други. Те су пјесме испуњене емоцијама и топлином, какву знаду исказати само велики пјесници.
Фра Грго Мартић се бавио и преводилаштвом познатих дјела с више свјетских језика. Нека од њих су објављена, а нека су остала у рукопису. Књижевна и друга оставштина Фра Грге Мартића чува се у Фрањевачком самостану у Крешеву.
О личности и дјелу фра Грге Мартића објављене су бројне књиге те знанствени и други радови. Једна од тих књига је и „Монографија“, коју је приредио свећеник и пјесник фра Аугустин Чичић. „Монографија“ је објављена у Загребу 1930. године. Поред „Монографије“ о фра Грги Мартићу, Чичић је објавио и „Именик ’Осветника’ фра Грге Мартића“.
Фра Аугустин Чичић рођен је у радничкој обитељи у Крешеву. Школовао се у родном мјесту, Високом, Фојници, Ливну, Сарајеву и Бечу, гдје је докторирао на Теолошком факултету. Поезију је заволио и почео писати још од ране младости. За живота је објавио двије књиге пјесама под насловима „Прољетни стихови“ и „С Вардара на Сочу“. Писао је и прозне радове, књижевне критике, осврте и рецензије.
Поезија фра Аугустина Чичића обилује завичајним мотивима Значајан дио написаних и објављених пјесама аутор је посветио родном Крешеву, његовим људима и природним љепотама. Домољубље и чврста повезаност с људима свога краја темељне су црте Чичићеве поезије. Он је лирик њежне душе, чувар богате прошлости и сањар боље будућности.
Премда је већи дио живота провео изван Крешева, његова љубав према завичају није нимало губила на снази. У раздобљима када је престајала експлоатација руда и када су гашени ковачки и други занати, пјесник је суосјећао са својим мјештанима и у пјесмама пророковао љепше дане. Социјална црта у његовој поезији јако је наглашена и показује дубоку људску осјетљивост према свима који пате због застоја у друштвеном развитку. Ту је црту стекао у дјетињству гледајући оца ковача који је мукотрпним радом зарађивао новац за своју обитељ. Остајући увијек уз обичног малог човјека, пјесник је показао како треба цијенити властита прошлост и бити вјеран идеалима правде, поштења и људскости.
На сличном пјесничком коду дјеловала је и стварала Анка Топић, прва пјесникиња у Босни и Херцеговини. Радећи у просвјети, Топићева је дио свога животног вијека провела у Крешеву, гдје се поближе упознала с ликом и дјелом фра Грге Мартића. Из тога раздобља остала је записана пјесма „Опроштај од фра Грге Мартића“, која носи датум 16. маја 1901. Утјецај великог пјесника на каснији развој поетесе Анке Топић видљив је и препознатљив у многим њезиним пјесмама.
Домољубне и социјалне теме темељ су на којем стоји поезија једне од најсензибилнијих босанскохерцеговачких пјесникиња. Бити вјеран земљи и људима постулат је часног живљења. У пјесми „Прогнаник“, Анка Топић проговара о људским страдањима и патњама у ратним временима. Изгубити род и дом, најтежи је губитак у људском животу. Зато пјесникиња свима, кроз пјесму, нуди љубав. Њих само љубав може спасити од зла и невоља. Љубав у пјесми и животу најбољи је одговор и лијек за боли које једни другима чинимо! Њезина пјесничка порука „волите, да би вас волили“ мото је који треба поштовати и у животу досљедно примјењивати:
О љубави и животним сновима и несаницама пјева и пјесник Паво Сењић Твртковић. Његова једина сачувана књига пјесама у богатој ризници културног блага Фрањевачког самостана у Крешеву, која носи наслов „Песме прегарања“, објављена је у Сарајеву 1919. године.
Пјесник Паво Сењић Твртковић у својој поезији зазива љубав као еликсир младости и животне свјежине. Он пише течно, користећи екавицу као мелодични говор, близак пјесми и њежном поетском изричају. То му отвара широке тематске просторе, нудећи обиље животних ситуација, које се лако претварају у пјесму, јер су поезија по себи. Твртковић је вјешт управљач ријечи, којом погађа бит ствари и обликује стихове, којих је вриједност на разини стихова познатијих пјесника из прве половице двадесетог стољећа. Пјесме „Вртларово цвеће“, „На Иглсу“, „Црвено небо“ и неке друге вриједна су остварења, која најбоље говоре о пјесничким досезима Паве Твртковића.
По животном и пјесничком путу Пави Твртковићу веома је близак Фердинанд Туцаковић, који је своје пјесме потписивао псеудонимом Пелислав Јесенски (: Jesensky). Туцаковић је рођен у Крешеву, али је добар дио живота провео изван родног мјеста. Радио је и стварао у Зеници, гдје му је Матица Хрватска посмртно објавила збирку пјесама „Les feuilles d’automne“ („Јесење лишће“).
Поезија коју је писао Јесенски обојена је интимом лирика сјетне душе. Његујући риму као пјеснички оквир, аутор је бирао теме из свакодневног живота, остајући вјеран природи и људској доброти. Човјек природу не треба мијењати. Прикладније је мијењати и саображавати човјека с природом. Држећи се тога правила, Пелислав Јесенски у поезији трага и налази мјеру која одговара времену и људским потребама. Због тога његове пјесме зраче позитивну енергију, која је неопходна за мисаоне потицаје и одржање духовне свјежине.
Фра Вјекослав Шуњић Крешевљак, како се потписује на књизи поезије „Златни кључ“ коју је 1991. године објавила Кршћанска садашњост из Загреба, пјесник је богата животног искуства и наглашене ерудиције. Поезију је писао од гимназијских дана, а након свршетка филозофско-теолошког студија у Сарајеву и Макарској радио је у Гучој Гори, Тузли, Крешеву, Београду, Колочепу, Високом и другим нашим мјестима.
Уз редован свећенички рад и поезију бавио се и глазбом. Прву збирку пјесама објавио је 1971. године. Премда је доста писао, тек дио написанога понудио је на увид читатељима и суду јавности. У поезији фра Вјекослава Шуњића доминирају сакрални и завичајни мотиви. Оданост Богу нит је водиља у његовим пјесмама, а све друго саставница је мукотрпног људског живота. У Богу човјек тражи и налази утјеху. Бог је извориште снаге и исходиште сигурности. Поезијом се живот уљепшава у мјери у којој је живот поезија.
Међу пјесмама фра Вјекослава Шуњића издвајају се нарочито домољубне и оне које су везане уз дане проведене у тамници. Ту посебно треба споменути пјесме: „Моје родно мјесто“, „Безгрешној“, „Чемпреси“, „Босни“ и „Мјесец у решеткама“.
Поетску везу са завичајем у истом је тону наставио градити и пјесник Анто Станић. Остајући вјеран Крешеву, Станић је заједно са својим члановима обитељи дао огроман допринос господарском и укупном развоју крешевског краја. Дјелујући сукладно пјесничким жељама фра Аугустина Чичића за повратком људи у свој завичај, Станић је свој привремени одлазак на рад у иноземство замијенио учинковитим обитељским улагањима у оживљавање крешевског господарства, те вјерских и културно-повијесних садржаја.
Упоредо с тим бавио се поетским стваралаштвом, које је започео још у вријеме похађања Учитељске школе у Сарајеву. Допуњујући поезијом духовне празнине, које оставља убрзани ритам живљења, Анто Станић је створио завидан пјеснички опус састављен од шест самосталних књига.
У његовој поезији кључна мјеста заузимају пјесме завичајне, љубавне, социјалне и опћедруштвене тематике. Као и код Чичића, код Станића је Крешево родно мјесто поетског надахнућа. О његовим природним љепотама испјевао је на стотине прелијепих стихова. Њих је понајвише садржано у пјесмама: „Завичај“, „Босно земљо“, „Моје Крешево“, „Инач планина“, „Прокошко језеро“, „Моје њиве“ и у другим пјесмама.
Поезија и рад Анте Станића, чије је стваралаштво у посљедњих неколико година у стабилном успону, обогатили су крешевско пјесништво, не само вриједним пјесмама већ и потицајима у реализацији нових књижевних пројеката. И ова књига припремљена је на иницијативу и уз потпору вриједног пјесника и господарственика Анте Станића.
Њезино објављивање уводи у свијет поезије и пјесника младе генерације, Милу Јукића. Слично својим претходницима и Јукић се бави људском интимом и темама из свакодневног живота. Он пише модерним стилом користећи богату лексику језика поднебља у којем живи и ствара.
Поред поезије Мило Јукић се бави и истраживањем богате повијести крешевског краја. Резултате свога истраживања објавио је у двије књиге и већем броју стручних радова.
Љепота поезије и Крешева, његова раскошна природа и занимљива прошлост, најбоља су препорука за ову вриједну књигу.
|