|
Један врли Херцеговац – Милорад Ђ. Деретић (Рапти код Требиња, 1928.) у одмаклим се годинама латио пера, осјетивши потребу да много тога што је проживио остави читаоцима и потомству. У овој (2005.) години објавио је двије обимне књиге а трећа је у штампи.
Овдје ћемо скренути пажњу само на прву књигу из ове серије, „Животни пут књигу пише“, у којој детаљно, с много чињеница, аутор описује свој, некад тегобан и трагичан, некад чак крвав, али често и радостан живот дуг седамдесетак година. Јасно, пишући о себи, о ономе што се њему догађа, он је морао писати о просторима, догађајима и људима у којима се, и с којима се, све у његовом животу збивало. А много тога се, наглашавамо, збивало у Херцеговини и Мостару као и у другим крајевима оне велике Југославије.
Мада аутор то није учинио, ову књигу могли бисмо подијелити и посматрати у три дијела. Први дио обухватао би Деретићево дјетињство, пред Други велики рат, а затим почетак и разбуктавање рата у који је Деретић ступио с тринаестак година и до краја се борио предано противу окупатора. Ратни дани су му, највећим дијелом, протицали на просторима Херцеговине и он свестрано износи сву драматику ратовања по Херцеговини и шире. Нарочито је драматично и сугестивно описао борбе за ослобођење Мостара од Нијемаца. Ту је Деретић био рањен и лијечио се у Мостару гдје ће срести своју симпатију из предратних илегалских дана у Дубровнику. И догодила се партизанска љубав али његова миљеница неће дочекати слободу. Аутор се, иначе, током цијеле књиге често враћа Мостару. Као млад официр он ће бити рано пензионисан (са свега 23 године) па ће се вратити у своје Требиње гдје ће се једно вријеме активно бавити разним одговорним пословима. Али, жеља за знањем и напредовањем води га у Мостар гдје ће похађати и завршити учитељску школу, па ту једно вријеме и учитељевати. О тим данима Деретић пише надахнуто, с пуно љубави за Мостар и Мостарце, укупном животу који је ту провео. Ту би се негдје и завршио први дио ове обимне књиге (око шестстотина страна Б формата).
Други дио ове разуђене а занимљиве књиге почиње Деретићевим одласком у Сарајево, гдје ће завршити студије на Правном факултету. Нешто старији од своје студентске генерације, па тиме и много искуснији, богатији разним сазнањима, брзо и активно ће се укључити у све поре студентског живота, нарочито оног организованог кроз разне видове окупљања и заједничког дјеловања. Покренуо је многе драгоцјене иницијативе које су трајно остале у сјећању његове генерације. Радио је много, био добар студент, стекао бројне пријатеље и свој, већ ионако богат, живот обогатио многим новим искуствима. У Сарајеву ће срести и своју будућу животну сапутницу – Јеленку Салатић, касније познатог и плодног архитекту али, нажалост, сада већ покојницу. Можда нешто сажетије, што је наметало обиље граде, али довољно свестрано подсјећање, Милорад Деретић је писао о својим богатим сарајевским данима.
|