|
У градњи својих дјела аутор књиге прича Човјек из сна најближи је народном приповједачу. За примјер можемо узети причу с којом је књига отворена Пут под водом и без посебних напора препознат ћемо елементе карактеристичне за усмено казивање: фатализам, оно што у античкој трагедији дефинирају као неминовно страдање било би најближе позицији у којој се јунак приче налази; његов дјед је страдао од камене громаде, отац исто и Мерзуку Торохану не преостаје ништа друго него да настави низ. Као и у народним причама мајка је стара и жели оженити сина, син, противно својим виђењима испуњава жељу мајке, мајка умире (лахко и нагло, како то народна пјесма каже: „то изусти и душицу пусти“), млада је сиромашна али зато лијепа, Мерзук је син јединац…
Када би томе придода појава (у сну) човјека у бијелом као опомене: „Са бијелог коња, који је стао ногом, тик поред његове главе, гледао га је човјек у бијелом. Тај непознати и непозвани имао је бијелу капу, под капом бијелу косу, бијеле обрве и бијеле трепавице. Из те бјелине гледале су га црне очи. Тај такав му је одозго довикнуо ово: – Уз Дрину плива црна двоглава аждаха… Ти си прогутао камен, а аждаха ће прогутати тебе. Бјежи, човјече, куд знаш и како знаш!“ – инвентар елемената карактеристичних за усмено приповиједање нараста до броја који уводи запитаност да ли је ријеч о дјелу као индивидуалном или колективном чину.
Казано за причу Пут под водом дало би се примијенити и на приче Копач бунара, Бугојански табут и друге што све скупа наводи на питање какву индивидуалну надградњу народне приповијетке одабире Смајловић?
Као писац са свијешћу о литератури аутор књиге Човјек из сна има у виду да припада неисписаној, бошњачкој литератури. За разлику од сусједних и литература из свијета, бошњачка књижевност није имала развијену писану литературу у којој је традиција и остало бошњачко наслијеђе преведено у писану књижевност. Као таква имала за посљедицу да су бројне приче остале да плутају између незабиљеженог одумирања и забиљежене систематизације. Као такве, Смајловић успоставља позицију „ловца на плутајуће“ и доноси нам сву ону комбинирану метафизику и магију помијешану са реалним и стварним.
Као што је хиспаноамеричка књижевност стекла свјетску гласовитост нудећи магију у реалистичком руху, Смајловић отвара неслућене могућности непресушног тематског бунара похрањеног у особеној бошњачкој традицији. Са свијешћу о томе, аутор се сврстава у ред трагалаца за непронађеним благом. За јунацима који су тешко живјели а лахко умирали, за свијетом у којем је и наизглед најбезазленија појава прерастала у страст нарастајуће јачине као и сам живот. Реалним је чинио сав онај свијет људи у бијелом, жена нестварне љепоте, путујућих и свеприсутних мртваца и тако редом.
Али оно што је својствено Смајловићу као нити једном писцу сличног обзорја, његов је свијет питом, нема тегобе мада има муке, нема жалости мада има страдања, нема смрти мада има умирања…
Смајловић остао досљедан свом поетском креду ризикујући да га оцијене као преживјелог, архаичног, старомодног и ко зна шта све може пратити те атрибуције.
Међутим, сваки покушај таквог приступа и интензивнијег читања овог приповједача показиваће супротно: Смајловић је особен, свјеж као што је и свијет који нам се чини да га однекуд познајемо виталан и цјеловит а у приповијеткама писца доживљава своју пуну реинкарнацију и ревитализацију.
Четири књиге приповиједака Мустафе Смајловића су једна књига. Његове приче су у сталном међусобном дослуху и његови јунаци су из истог свијета што оставља дојам могућих сретања и прожимања. Ајнија Шахбазовић са истим оним жаром копа бунар којим Мерзук Торохан разбија камену громаду а тај жар и ту ријешеност налазимо и у трагању за причом код Сабахудина Дурана.
Нешто од тог жара налазимо и у приповиједању Мустафе Смајловића.
|