|
1. Социјално-економска ситуација у Босни и Херцеговини крајем првог свјетског рата
Крај Првог свјетског рата дочекао је Босну и Херцеговину у више него тешком стању са огромним материјалним и људским губицима.2 Становништву је поготово тешко падала стална реквизиција одређених пољопривредних производа.3
Крај рата обиловао је дезертерством, нарочито из редова аустроугарске војске и појавом Зеленог кадра. Истовремено, Октобарска револуција и њено ширење изазвало је велики страх у владајућим круговима ових новонасталих држава о њеном ширењу на њене просторе. Глад, оскудица и друге сличне невоље биле су пропратне појаве у новоствореној Краљевини СХС. Савез сиромашних и незадовољних сељака са градском сиротињом представљале су потенцијалну снагу револуционарних кретања у југословенским земљама.4
Са друге стране, Босна и Херцеговина у том периоду се суочила са многобројним проблемима који су били резултат минулих времена. Ту прије свега мислимо на неријешено аграрно и национално питање, која су се нажалост на простору Босне и Херцеговине уско везала и међусобно подударала, тако да су се: „границе између националних и конфесионалних обиљежја унутар све три заједнице дуго остале готово подударне и у практичном животу неразлучиве“. Друга жижа друштвене проблематике Босне и Херцеговине – аграрно питање – била је првенствено израз кризе у пољопривреди и трајала је готово једно стољеће и „изазвала је крупне друштвене конфликте и поремећаје“.5
Крај Првог свјетског рата био је одлична прилика за сељачке масе да „радикализирају ствари до тачке аграрне револуције“, за коју су већ дуго припремане из источног сусједства. Из ових немилих догађаја у први мах долазе национални осјећаји и то првенствено из разлога што највећи дио земљопосједника потјече из реда бошњачког корпуса, док су кметови у етничком смислу углавном били Срби, те долази до преплитања националних и социјалних осјећања и интереса. На тај начин сукоб који се јављао на босанском селу добијао је све више димензије националног и вјерског сукоба, тако да се често могле чути ријечи да је дошао тренутак „за помирење старих рачуна“. То је био разлог и новим бошњачким мухаџирлуцима у правцу Сарајева и других градова.6
2. Почетак политичког организовања и успостава пријелазних органа власти
Уједно са наведеним процесима подудара се и почетак политичког организовања, те велики дио политичких странака тежи да од „револуционарног аграрног пролетера направити конзервативног, држави оданог земљовласника“, и то на тај начин што ће извршити парцелисање земље која је до тада била у рукама земљопосједника.7 Да се доиста ради о вјешто исполитизираним, а не само аграрним проблемима, како се то жељело у јавности, али и у досадашњој научној литератури описати догађаји који су услиједили по завршетку Првог свјетског рата, као „сељачка револуција“ и сл. најбоље показује један извјештај котарског управника из Вишеграда, јуна 1920. године, да водство Српске народне организације у становништву „агитира против народног јединства…“ сматрајући „Муслимане за Србе“ не обазирући се при томе „њиховој вољи“. Са друге стране у Рогатици се јавно заговара назив „Велика Србија“, насупрот Муслимана који хоће „државни назив Југославија“.8
Међутим, мора се рећи да је убрзо успостављен одређени политички консензус најзначајнијих политичких представника у Босни и Херцеговини, те је већ 1. новембра 1918. године проглашена Народна влада за Босну и Херцеговину коју су ушли представници сва три конститутивна народа. Суочена са тешком ситуацијом у земљи Земаљска влада је на сједници, 3. новембра 1918. године, одлучила да се за смиривање стања и успостављање сигурности у Босни и Херцеговини позове српска војска. Српска армија долази у Босну и Херцеговину послије договора у Вишеграду 4. новембра 1918. Српски војници су код православног становништва дочекани са одушевљењем, док код припадника осталих народа, њихов долазак примљен је са резервом.
(наставак у сљедећем броју)
____________________
1 Наведени рад је уз мање измјене издвојен из магистарског рада под називом „Аграрно законодавство и ликвидација аграрне реформе у Босни и Херцеговини (1918-1941.“) који је одбрањен на Правном факултету у Сарајеву 29. септембра 2005. године.
2 360.000 људи (19% од цјелокупног становништва) је изгубило животе. Од тог броја, од глади је помрло 100.986 дјеце испод 10 година старости. Ратна штета у Босни и Херцеговини процијењена је на Конференцији мира у новчаном износу од 2.454.800 златних франака, што представља већи износ него у свим другим југословенским земљама заједно, изузимајући Србију, чија је ратна штета процијењена у износу од 5,300.000.000 златних франака. Тако према статистичким подацима у аустро-угарској војсци, у току 1917. године, у поређењу са укупним бројем становништва, број припадника војних формација износио је у Аустрији 0,5%, у Мађарској 0,45% док је у Босни и Херцеговини износило 2,35%. На тај начин највећи удио радно способних чланова домаћинстава било у војној служби, тако да се јавља акутни недостатак радне снаге за обраду земље. Сељаштво је представљало 87% укупног броја становника у Босне и Херцеговини. Са друге стране, све више јачају трговци и шпекуланти, док незадовољство широких слојева народа долази све више до изражаја. По завршетку рата, у земљи је задржан ранији систем рационалног снадбијевања те усљед оскудице је дало маха шпекулантско – зеленашким операцијама (Нусрет Шехић, Босна и Херцеговина 1918-1925., Сарајево, 1991., стр. 45.; надаље: Н. Шехић, н. дј., стр. 45 - 47).
3 Овом владином мјером сељацима је одузимана и посљедња резерва сточне хране. Реквизиција је вршена по најнижим цијенама. Сијено је узимано по 13 хелера по једном килограму и то „од ока“, док је тржишна цијена била 1,20 до 1,50 круна. Стока је реквирирана не само исхрану Босне и Херцеговине, односно њеног становништва и војске, већ је то чињено и за војне лиферанте с подручја Мађарске и Хрватске. Реквизицију су вршили жандарми на лицу мјеста, по најнижој цијени, да би се та иста стока затим продавала по највишој цијени. Недостатак сточне хране и сталне реквизиције стоке умањили су сточни фонд у БиХ за готово 60%. То се негативно одразило на обраду земље, јер се стока користила за обраду исте.
4 Нусрет Шехић, н. дј., стр. 47 (Нусрет Шехић, н. дј., стр. 46 - 47).
5 Види: Недим Шарац, Социјалдемократска странка Босне и Херцеговине и аграрно питање, стр. 29. Теме наше новије историје, Историографски прилози, Свјетлост, Сарајево, 1981 (надаље: Н. Шарац, Социјалдемократска странка…).
6 Колектив аутора, Економски геноцид над босанским Муслиманима, МАГ, Сарајево, 1993., стр. 46 (надаље: Економски геноцид над босанским Муслиманима); А. Пуриватра, Политичке партије према аграрној реформи у Босни и Херцеговини послије 1918. године, Национални и политички развитак Муслимана, расправе и чланци, II издање, Сарајево, 1970. (надаље: А. Пуриватра: Политичке партије према аграрној реформи у Босни и Херцеговини послије 1918. године) стр. 217-218.
7 Економски геноцид над босанским Муслиманима, стр. 45.
8 А. Пуриватра, Национални и политички развитак Муслимана, стр. 227-228.; Економски геноцид 1918-1941., стр. 88.
|