|
Додирујем зид (дугачак 60, а дебео 4 метра) и размишљам о онима који су га зидали и ту слагали. Да ли је стварно човјек својим рукама то урадио? Јер, тако огромно камење, дужине и по три метра, тежине и више од десет тона, требало је исклесати, донијети и уградити у ову зидину.
Када прођеш кроз капију овог чудесног града, са његова платоа се шири поглед далеко преко Дубравске висоравни, све до мора. Мало лијево кањон Брегаве и у њему пећина Бадањ са цртежом праисторијског човјека на стијени испред пећине. (Гипсани отисак се може видјети у Земаљском музеју у Сарајеву – ако је музеј отворен). А поглед са саме литице, доле у дубину, пружа се на вијугаво сухо корито рјечице Радимље, која се ту близу урања у Брегаву, у плодном Видову пољу и личи на „прашну цесту“ којом не „клизи лимузина плаве боје“ али је сигурно да „на двоје дијели свијет“, овај горе нестварни и онај на другој страни који живот даје, а очитује се у бетонској бази уз саму Брегаву подно Саставака. А мало ниже види се некропола стећака која се, гледана одозго, доима уситњена и другачија. На платоу испред градских зидина, у камену, назиру се темељи грађевина које су чинили градски трг на коме се одвијао живот. Огромна цистерна за воду у граду служила је за преживљавање у случају дуготрајније опсаде града. Становништво би се у том случају повлачило у привремене настамбе на стрмим литицама, које су природним амбијентом литице биле заштићене са три стране, док је четврту страну требало да штити изграђени киклопски зид. Да зид није испунио предвиђену сврху, и поред своје импозантности, види се по томе што је широка камена капија у облику лука преграђивана накнадно мањим каменим блоковима. Такође, назиру се остаци степеница које се спуштају низ литице стијена остајући да висе над провалијом. Њихова ма стаза је, највјероватније, водила доле до саме рјечице Радимље. Гомиле раскомадане керамике разбацане на све стране остале од претходних ископавања.
Прва ископавања овог налазишта, вршена 1963., открила су керамику поријеклом из јужне Италије, разне стријеле и бронзане новчиће, накит. „На основу нешто керамичких налаза може се закључити да је насеље основано негдје у 16. стољећу п.н.е. и да је сигурно стојало од краја 5. стољећа до 1. стољећа пр.н.е. Градско утврђење са зидовима грађеним од огромних камених блокова настало је највјероватније у 4. стољећу пр.н.е.“, записао је истраживач Здравко Марић.
Град Даорсон је ковао свој новац. Археолошки налази које је истражио Марић садрже бројне бронзане и сребрне новчиће који су ковани у 4., 3. или 2. стољећу п.н.е. на Сицилији, у Риму, Драчу, Рисну, Хвару и на самим Ошанићима. Новчић са натписом Даорсон из Ошанића, најстарије писано откриће Херцеговине, потврђује да су Даорси живјели око Неретве и да је град на Ошанићима највјероватније добио по њима име.
Прилаз Даорсону је неприступачан, и најбоље би било да тако и остане док неко не осмисли и проведе археолошка ископавања до краја и остатке заштити. Љети га штите змије отровнице и жега, а зими нико.
На унутрашњој страни киклопских зидина неки нови клинци, плавим и црвеним спрејом исписали своја имена: Филип М., Горан Т., Марин М., Марио К., Мирјана Ј., Моника П., Габријела П., Ивана Б., Маја П, Марко О., Саша, Ружица, Лана, Винка Б., VIII а Црнићи. Уз имена, слово и у њему крст, да се зна. Шта дјеца знају шта је пет стољећа прије Криста? Кад може крст старој столачкој тврђави са остацима средњовјековног, па турског, па аустроугарског града и споменик блајбуршким жртвама у истом облику тик уз средњовјековну некрополу стећака Радимља, онда мало спреја по камењу које је ту уграђено прије више од два и по миленијума се и не доима тако трагично. До данас нико раније није на овим зидинама ништа писао нити урезивао. Даорсон се чувао као нешто свето и драго. Да може свијету показати одакле смо и докле сежу коријени наших предака.
Столац је историја Босне и Херцеговине у малом. Њено џепно издање. Кад упознаш историју и знаменитости Стоца, све ће ти из историје ове земље бити јасније.
|