|
Парадоксалне одлуке међународне заједнице нису ништа мање ни у домену унутрашњег уређења земље: она признаје суверену Босну и Херцеговину и њен историјски континуитет, али легализује двије државе (истина, не као међународне субјекте) у Држави; међународна заједница, уз помоћ УН, проглашава заштићене зоне у Босни и Херцеговини, али не подузима никакве мјере (осим мониторинга) да би их заштитила, међународна заједница трага за лицима оптуженим за злочине почињене по командној одговорности, а стотине убица и кољача су још увијек на слободи и обнашају разне функције у Босни и Херцеговини и другдје. Међународна заједница игнорише позиве преживјелих из Сребренице да се утврди улога „плавих шљемова“ у покољу из јула ’95. А према свим доступним документима, за геноцид у Сребреници одговорност сносе исто толико и представници међународне заједнице који нису спријечили масакре, као и Младићеви злочинци. Ти су парадокси израз некохерентне вањске политике у међународној заједници: интереси и стратегија Американаца нису били исти као интереси Руса, Француза или Енглеза; сви су се међусобно разликовали као што су се разликовали и ставови њихових влада. Те политичке разлике за Босну и Херцеговину имале су фаталне посљедице.
Позивајући се на наведене чињенице и анализирајући мисију међународне заједнице на Балкану, а посебно у Босни и Херцеговини, поставља се логично питање: шта Европа жели да постигне на свом југоисточном полуострву? За посљедњих десет година показала је да жели пацификацију региона; у томе је њен војни пројекат остварио пун резултат. Цивилни организми међународне заједнице (OHR, OSCE) нису успоставили ни трајан ни праведан мир, нису осигурали владавину права и функционисање заједничких установа, нису створили основне претпоставке за нормалан опстанак суверене државе, нису реформисали политичке и друштвене структуре у циљу јачања свијести о грађанском друштву, нису омогућили повратак избјеглих и расељених лица нити су њихов повратак учинили одрживим – економски и безбједоносно, нису привели правди ни најзначајније ратне злочинце. Једном ријечју, нису створили правне и политичке претпоставке које би гарантовале трајан мир и јачање оних снага које се залажу за владавину права и за приближавање европским и атлантским интеграционим токовима.
Један од основних парадокса политике коју међународна заједница спроводи у Босни и Херцеговини, јесте недостатак стратешке визије развоја политичког, економског, културног система; то је политика без идеолошке визије, без „учене наде“ (docta spes), без отворених хоризоната; њен оперативни круг, обиљежен прагматичким акцијама и палијативним рјешењима, не обухвата дубље историјске и културне слојеве нити дефинише специфичне услове развоја регија на Балкану које контролише међународна заједница. И у протеклом рату и, данас, у нестабилном миру, међународна заједница уважава чињенично стање, а занемарује правно, етичко и културолошко становиште. Чак и кад би успјели њени пројекти и циљеви (за које се још ништа поуздано не зна), резултати не могу бити исти, на примјер, на Косову и у Босни и Херцеговини. Стога ни мјере које представници међународне заједнице предузимају и примјењују не могу бити идентичне на свим територијама које надгледају.
Најзад, међународна заједница има огромне моралне обавезе према Босни и Херцеговини: ако је Босна и Херцеговина у рату остављена да се сама брани, она данас има право да од ње захтијева помоћ у налажењу свог пута обнове и свога мјеста међу државама уједињене Европе. То значи да створи претпоставке за јачање демократског духа и основа цивилног друштва, за бржи економски напредак. Босна и Херцеговина очекује од међународне заједнице да јој помогне како међу европским државама не би доживјела судбину економског протектората колонијалног типа, него да своје потенцијалне и реалне могућности претвори у шансу за равноправну сарадњу, повезујући као значајно геополитичко и културно-цивилизацијско раскршће – југ и сјевер Европе, Исток и Запад.
|