|
Тешко је бити поданик и страственик Мостара. За оно што данас изгледа колико-толико нормално и сношљиво, плаћена је висока цијена: проливено доста крви, море суза и прогутано сијасет горких кнедли.
Ако смо у рату избљували сву своју мржњу и горчину једни на друге, та мржња, ипак није толика аждаха колико Мостарци знају бити велики, па да опет наставе своја другарства и пријатељства, своја побратимства и кумства. Да одбаце суревњивости и окрену се љубави, милости. Да отвореног срца и ведра духа гледају на долазеће дане и године.
Али, како то постићи у овом еуфорично-потрошачком начину живота и на буњишту данашње, порно политике. Те су политичке зађевице, у ствари, једна игра без граница у којој једни хоће да господаре, а други морају да тегаре, док су и једни и други само слуге ове текме у којој је читав један народ, заправо три народа само публика, без обзира на то за коју страну навијају, за „нашу“, или „њихову“.
Ви, добри и драги читаоци не морате бранити погледе овог писара и хроничара. Ако би се овом темом бавио озбиљније и вишеслојније, он би морао рећи да је разлика између онога што људи мисле о себи и увјеравају да су „у праву“ и онога што чине – огромна.
Наши људи нису ни добри ни зли, узвишена нити ниска бића, нити су само свјетлост ни само тама – они су једноставно Мостарци, Херцеговци, Босанци, са свим својим врлинама и маханама.
Да би неко заиста био вољен и поштован, потребно је да поднесе највећу жртву и да оде с овога свијета. Јосип Броз је отишао 4. маја ’80, али му и јутрос на мостарској жили-куцавици, популарној Тржници један старина-продавач – кличе:
- „Друже Тито, ти се нама врати
- Среди ово, па се опет врати…“
Тиле је сређивао док је био. Баш је био!
На другој, хајмо рећи источној страни града, на старој мостарској Тепи ваш је словописац забиљежио једну другу изреку:
- „Оном ко је срушио Мост –
- Дабогда му никад и нико
- Мостом не дошао!“
Не, не, не! Таква крилатица не уклапа се у оквир овог Слова.
Дабогда нам дошли сви осим оних који су убијали, палили и жарили, силовали, протјеривали…
Нобеловац Иво Андрић рече да Мостар није град у који се долази, већ град у којем се – остаје.
Зато, послушајте Шантића: остајте овдје, сунце туђег неба…
Уосталом, има и она народна: Нема раја без роднога краја – ни милине без Херцеговине.
На крају, макар осјећали испразност ове приче и њену провидност – овај причалац вас поздравља честитком коју је, међу десетинама и стотинама других добио јуче из Норвешке:
Сретна Нова, ..бем ти Стару!
|