|
Сви смо чули за логоре попут Мањаче и Кератерма и стравичне злочине који су се тамо догодили. Али, нисам сигуран да још увијек сви знамо за постојање концентрационих логора смрти, попут Хелиодрома у Мостару, Дретеља, Габеле, затвора у Широком Бријегу, Љубушком, Грудама… и какви стравични злочини су тамо почињени… 12 година о томе траје велика и неподношљива шутња, боље рећи – завјера шутње. Коме то одговара да се о логорима у Херцеговини говори само када се мора, па и тада крајње опрезно и увијено? Нико због тога није одговарао, нити један злочин у логорима није процесуиран. Какву такву наду да ће правда, макар и са великим закашњењем бити задовољена, нуди предстојећи хашки процес шесторици политичких и војних лидера самопроглашене „Херцег Босне“. Одсуство одлучности одговорних да злочинце изведу пред лице правде у Босни и Херцеговини је нешто око чега се сви требамо забринути. Хоће ли, након свега, бројни одговорни на такозваним нижим нивоима одговорности, бити и даље амнестирани од могућег кривичног прогона? Помажу ли им при томе и саме жртве злочина које се радије одлучују на шутњу и заборав, него на гласну и одлучну акцију да се починиоци ратних злочина идентифицирају и казне.
Преживјели логораши Мостара и Херцеговине, први пут након рата, говоре вечерас о томе у Сарајеву. Књигу Мостарца Рамиза Тире, „Дретељ на вратима џехеннема“, управо због свега наведеног сматрам великим чином храбрости, али и најжешћи шамар политици неспремној да се суочи са истином и да се бори за њу. Док сам данас путовао из Мостара, стално сам размишљао о једном те истом, питању: зашто се о страхотама Херцеговине тако мало зна? Књиге, попут ове, могу се избројати на прсте једне руке. О патњама људи у долини Неретве не снимају се филмови, не издају се књиге, а свако гласније помињање чињеница, дочекује се на нож и домаћих и страних, назови дежурних чувара мира и обнове суживота. Неријетко су међу тим новокомпонованим „миротворцима“ и они који су до прије само десет година свим силама подржавали политику етнички чистих простора Мате Бобана и Гојка Шушка. Свако помињање ове теме дочекује се флоскулама типа: „господине, ви живите у прошлости…“, или – „ви подижете тензије“, или – „ослободите се мржње… забога“ … итд.
Говорим о феномену велике шутње и лакоће заборава. Па се често питам: Хоће ли наша шутња вратити убијене и расељене? Хоће ли само шутња допринијети помирењу међу људима?
Или нама заиста треба велики, искрени разговор, јавни дијалог, заснован на чињеницама и потреби да дођемо до истине…
Суочени смо са својеврсним феноменом да се о рату око Мостара и у Херцеговини, те улози Хрватске војске у том обрачуну са интересним територијем наше државе, више чује, говори и пише у Загребу, него у Сарајеву и Мостару. Свједоци смо бројних документираних свједочења, књига, монографија, јавних иступа… који настоје проникнути у бит тог сукоба. Истина, велики дио тих текстова релативизира почињени злочин и агресију. Али, шта спречава домаће политичаре и интелектуалце да изнесу властите аргументе и искажу гласно свој став? Осим часних појединаца, и ту траје велика тишина. У Херцеговини се бранила Босна, бранила се држава, и не знам колико је људи баш свјесно ових чињеница. Сукоби у Херцеговини нису били само продукт ирационалних несугласица на националном плану, него и посљедица једне јасне политике која је дијелила Босну и Херцеговину тамо гдје је најтања и најрањивија…
Ми долазимо из Мостара који је и дан-данас, на много начина, и жртва и таоц ратних и поратних монструозних политика. Град, на много начина, живи у два одвојена гета. Политички расколи увијек изнова хране и подстичу националне хомогенизације, на обје стране Неретве…
Агонија Мостара је свеприсутна. Мукотрпно и недопустиво споро, траје административно уједињење, и то само зато што над тим процесом бдије OHR. А и та адреса, нема баш пуно разлога да буде задовољна мостарским реформама…
Класичан примјер заборава, на који се, изгледа, сви – и у Мостару и у Сарајеву, полако навикавамо јесте годишњица рушења Старог моста у Мостару. С правом обиљежавамо датум покоља у Сребреници, масакр грађана Сарајева на Маркалама, егзекуцију младости на тузланској „Капији“…
Али, нико – изузев часних изузетака, није устао јавно и рекао ко и за чији рачун скрива чињенице о томе како је и зашто срушен Стари мост? Зашто нико још није процесуиран због тог неуспоредивог културоцида, на концу, и због штете која је Мостар, државу и цијели свијет, коштала милионе долара? Када сви градови у свијету славе 9. мај – Дан побједе, из Мостара нема вијести о томе, јер званичници на власти не желе присјећање да је, управо на тај дан, и нимало случајно баш тада – започела монструозна агресија која је уништила центар Херцеговине. Свједоци сте најновијег скандала када је словачком предсједнику неки дан у Мостару представник локалне власти, током обиласка Старог моста, рекао „да је мост срушио рат“…
Дојам међу грађанима Мостара је и да Сарајево невољко, или у крајњој нужди, говори о свему овоме.
Па се многи од нас питају: плаћа ли Мостар и Херцеговина, у дебелом миру, исту цијену коју смо плаћали у рату? За чији рачун?
Због свега, топло препоручујем за читање књигу Рамиза Тире, увјерен да је она добар повод за велики дијалог о нашој блиској прошлости и, коначно, процесуирање одговорних за страдања. Можда ће управо тај неопходни јавни дијалог охрабрити и друге мостарске и херцеговачке логораше да своје голготе спусте на папир и укориче.
Сваки логораш је једна тужна и неотворена књига… Помозимо им да оне угледају свјетло дана… Истина је најбољи лијек – можда горак, али помаже…
Алија Бехрам, директор РТВ Мостар
|