|
У данашњем књижевном опусу, па и овом рукопису романа за младе „Хабетова колиба“, Плањац прича лагахно, једноставно, искрено. Писац је сав у реалном свијету, осјећа његово пулсирање, позна све његове стране и покушава га у дјеци погодној форми изразити и тако пренијети своја искуства како би лакше пребољели оне стране на које ће наићи. Реченице сложене, мисаоне, стилски тешко обухватљиве. Приче животне, реалистичке…
Било да говори о властитом животу, о догађајима из дјетињства, стварности, или машти, Плањац зна успоставити комуникацију са реципијентом. Од првих реченица писац га увуче у игру, прикује му пажњу за неки детаљ и догађај, па развија своје мисли нудећи могућност за различита рјешења и закључке.
Оно што ће у овом новом рукопису освојити читаоце је искрен и непосредан тон који успоставља не само са њима, него са природом и свим са чиме долази у контакт. То казује и изражава метафориком:
„Мене су у Поусорју поздрављале и ласте, и врбе, и зрикавци, и класје, и сунце, и траве…“
„Мој ход по сребрнастој мјесечини Поусорја препознавали су и цврчци и мрави и јелени и керови…“
Оно што су већ раније књижевни критичари казали о Плањцу, а што се осјећа и у овом рукопису је снага и једноставност Плањчевог израза, љепота и снага његове стилистике. Аутор вјешто барата језичким фондом који има на располагању и зналачки га прилагођава узрасту дјетета. У рукопису је стога једноставност израза и стилистика прихватљива сваком узрасту и сваком реципијенту. Плањац нема сложених реченичних захвата, замагљених мисли и сложених ситуација као неки писци за дјецу који тога никако да се ослободе. Он има благу симболику која појачава стилистички дојам дјела.
Мада је роман написан у годинама кад је писац у стваралачком напону, у њему се осјећа Куленовићевска носталгична црта због прохујалог дјетињства, школе, другова. Носталгија је наглашена утолико више што је то дјетињство обиљежило личност и оставило трага на формирање аутора као човјека и умјетника.
Уводни дио је и поучан и инспиративан истовремено. Надахнуто казивање о човјеку и његовој чежњи, времену и његовој пролазности.
Након Пролога, писац развија роман кроз различите тематске цјелине: ИМЕ, КОЛИБА, КРЕДЕНАЦ, ЧИЗМЕ, РАМАЗАН, БАШТА, БИЦИКЛ, ЏЕНАЗА, КУРБАН и друге. Пратећи њихову развојну линију, читалац може пратити развојну линију одрастања дјетета у дјечака и дјечака у човјека који, заједно са одрастањем, прима све већи терет на леђа и рјешава све сложеније животне загонетке.
Оно што осваја у роману је дух који је писац успио дочарати и по ком се један геополитички простор Босне и један менталитет могу препознати; по језику, обичајима, начину живљења и размишљања, етици и филозофији.
Особито читалац може много научити о етици нашег народа казаној кроз Плањчев роман: односу према старијим, поштовању, блиским односима међу сусједима, рођацима и пријатељима. О животу на селу и граду, љубави и мржњи, играма и шалама, вјери и обичајима, посту и рамазану. О храни: питама, хурмашицама, туфахијама, сарми, сутлији… башти која је хранитељица и у којој се могла наћи паприка, мрква, парадајз, першун, кељ, краставац и патлиџан… Нуди те и друге кључне и периферне обавијести које уклапа у своју поетику у којој је наглашена етика нашег човјека и менталитета. Такав менталитет ствара и специфичну лексику у којој налазимо израз таквог стања и ситуације које говоре о свјежини и љепоти босанског језика:
„Уђох у кућу. Мајка на сећији сједи и субхана.“; „Хајте, с Божијом помоћи, подијелите курбан. Крените бисмилом! – нареди мајка мехким, свечаним гласом.
– Немојте заборавити рећи халалосум кад будете дијелили курбан! поново ће мајка.“
„Те ноћи, сав у модрицама, ноћио сам на хасури у мутваку.“
Стил читак, јасан, једноставан. Реченице течне, запажања занимљива. Писац запажа и најситније детаље приликом описа ликова и догађаја:
„Прољеће је цвјетне ћилиме прострло по плодним бобарским пољима. Развигорац се поигравао бехарли гранама у амиџином воћњаку у коме је, иза трошног хамбара на скемлији, диванио амиџа Адем-ага са хаџи Хусеином.“
Описује људе из своје најближе околине: родитеље (оца Хусу, мајку Алему, сестре Садику, Садету и Минку), даиџу који је радио у штампарији, сусједе Адема Јашаревића „страшног и смркнутог човјека“, тетку Шахзу и тетка Салиха из Плања, другове из дјетињства са којима је чувао стоку (Сејо, Селим, Сехид, Рефко, Хамдија), о води са Хасине јале, другове из школе, подругљивог Хакију, Мемсу, Наила, наставника Ивицу, подворника Мухамеда… О дјечијим играма, (пале и клисе), свађама, такмичењима, курбанима, животу, смрти (смрт Махмутовог сина Синана). Ту су, а морају и они бити, ловци (Раиф, Сафет и Касим). Описао је несташлуке какви прате свако дјетињство, крађу лубеница, такмичења, свакодневну борбу за преживљавање, настојања да се плате даџбине држави. О „фићи“ тетка Адила, посластичару из вароши Дурмишу. Занимљиви су животни путеви дјечака који се проширују како дјечак расте: од пута из Бобара у варошицу Јелах, па све до путовања у велике свјетске метрополе у које ће аутора однијети животни путеви.
У првом плану романа су бројне и богате сличице дјетињства у Поусорју. Међу њима се издвајају описи варошког делије, кицоша и просјака, Оме и прве похвале од стране наставника Радоње да је Плањац написао рад „као прави писац“. Индикативни су и први одласци у војску („Мехмед Еминов иде сутра у војску и биће ноћас прави теферич“).
У роману је у првом плану машта. Она слободна, разуздана, креативна која даје резултате у фази формирања дјечака у човјека. Писац машта о ономе о чему маштају сви дјечаци: новој одјећи, лијепој храни, новим чизмама. Сликајући сегменте аутор је добро погодио психологија дјетета, његово размишљање, свакодневно сналажење да се преживи дан и дочека други, да се сам избори за храну (Гљиве) покушаји да се неке појаве из живота схвате и прихвате („Чудило ме како млад момак иде у земљу“). („Тада сам схватио шта је џеназа. Разумио сам оно што је амиџа Адем-ага јуче казао хаџи Хусеину“; „Млад момак оде у земљу.“)
Одрастање су пратиле и спознаје. Тако дјечак спознаје како мајка побољева, суши се и нестаје, како око њега све мијења, како расте.
Занимљив приступ: „Умиривала нас је мати. Добра моја мати“.
Тако се књига може подијелити у три кључна мотива: мотив породичног дома, мотив бошњачке етике и мотив одрастања. Прво кино са филмовима Брус Лија, прве љубави, прва искуства, свађе, туче, симпатије. Слуша шта старији разговарају, па сам суди и закључује. Кад је добио нове ципеле. (Шта ли ће рећи Медина? Шта ли ће рећи остале дјевојчице из мог разреда и моје школе?) Првој љубави Медини, трептајима срца и покушајима да се искаже оно што осјећа. Прво пијанство кад се жели показати другима. О одласци на више школе његових другова Сехида, Селима, Сеје, Хамдије и Николе. Родитељи одлучују да и њега пошаљу, па макар мајка морала продати дукате и остали породични накит. Прве спознаје о вриједности, значају и потреби новца. Први физички радови и одлука да се учи, бори, напредује… Распуст. Први физички послови. Први сусрети са дјевојкама из града (Свјетлана).
Циљ писца је да остави траг у књижевности, култури. Траг свога умјетничког постојања попут Крањчевићевог човјека. Попут многих који су стварали са жељом да остане иза њих траг постојања.
|