|
Априла 1992. године извршена је агресија на државу Босну и Херцеговину и над њеним грађанима почињени су такви злочини какве модерна хисторија није забиљежила послије Другог свјетског рата. У свему томе срамну улогу су одиграле Велика Британија и Француска. Оне су, од првог дана агресије на Босну и Херцеговину, отворено стале на страну агресора, подржавајући га и материјално и морално.
Један од ријетких који је дигао глас против политике Велике Британије био је сир Џон Нот (: John Nott), министар одбране у Фокландском рату. Међутим, било је и других високих службеника Форин Офиса (: Foreign Office-a) који су критиковали британску политику. Највећи критичар, у сваком случају, била је бивша премијерка Маргарет Тачер (: Thatcher), која је својим отвореним ставовима стала на страну босанске владе, при томе тражећи неодложну британску интервенцију. Ова угледна дама свјетске политике, још док је рат бјеснио у Хрватској, 1991. године, од своје владе је захтјевала да се одлучније укључи у признавање хрватске државности. Нажалост, њен глас није исто што и званична британска политика, па су је због таквог става неки политичари критиковали.
Без обзира на ригидно држање званичне британске политике, њен праведан став према рату у Босни и Херцеговини имао је снажан одјек на британску јавност која је према Галуповом (: Gallupovom) истраживању (67 %) тражила активније учешће своје владе у тражењу мирног рјешења. Ова неуморна, у свијету позната као „челична Лејди“, записала је у својим мемоарима да је изгубила сваку наду да ће успјети убиједити било кога у званичној британској политици да стане у одбрану БиХ. Када је изгубила сваку наду, казала је: „(…) окренула сам се Сједињеним Државама. Помоћ ће доћи преко Атлантика или је уопће неће бити.“1
|
Меџид Факић: Сребреничка страдања
|
|
Због различитих гледишта кризе на просторима бивше Југославије дошло је, могло би се рећи, до „затегнутих“ односа између Сједињених Америчких Држава и Велике Британије. Џон Мејџер (: John Major) и његова администрација заступали су мишљење да је у Босни и Херцеговини присутан грађански рат, за којег су подједнако криве све три стране, у којем треба подржати ембарго на испоруку оружја. Сједињене Америчке Државе, у овом случају, имале су непоколебљив став да је на Босну и Херцеговину, како су они казали, извршена класична агресија, за коју цјелокупна међународна заједница сноси пуну одговорност. Оваква супротстављена стајалишта између Велике Британије и Сједињених Америчких Држава произвела су невиђену кризу, како поједини посматрачи кажу, равну кризи око Суеца, 1956. године. Непопустљив став Сједињених Држава око статуса Босне и Херцеговине, посљедица је доброг познавања Југославије и положаја муслимана-Бошњака у њој.
Бројни записи говоре да су Муслимани у еx Југославији били врло толерантни, о чему су, својевремено, говорили савезни секретар за НО Бранко Мамула, те начелник Генералштаба ЈНА Стеван Мирковић. Они су, између осталог, истицали да су Муслимани и Мађари били једини међу старјешинама и војницима који нису правили националистичке испаде.
|
|
„Спрега Српске православне цркве и владајућег режима у Србији и њихова антимуслиманска кампања дешавала се у вријеме када у муслиманско-бошњачкој нацији ни у Босни, ни у Санџаку, ни у Црној Гори није било националистичких испада а камоли националистичке еуфорије (као што је било у Србији, Словенији и у Хрватској). Они нису имали чак ни своју политичку организацију (све до 1990. године), па ни вођа који би ој усмјеравали у у националистичке воде.“2 Из овог кратког осврта не може се рећи да није било проблема и у муслиманско-бошњачком народу. Дакле, ради се о двама различитим концептима, с једне стране освајачком, којег су креирали Срби у циљу стварања великосрпске идеологије САНУ, а с друге стране, одбрамбене политике босанске владе.
|
|
Американци су у приписивању кривице далеко отишли испред Британаца: „Већ поткрај маја Американци су, на састанку на врху Конференције о сигурности и сурадњи у Европи (КЕСС), издвојили Србе да их оштро прекоре те су обећали да неће признати државу изграђену на етничком чишћењу.“3 Тада је амерички државни секретар, Џејмс Бејкер (: James Baker), затражио од Европе да уведе санкције против крње Југославије и да се зауставе борбе. Ту је дошло до очитог неслагања, јер су Британци и Французи стали на страну агресора, што ни сами нису крили. Срби, охрабрени оваквим срамним држањем Европе, посебно њихових ментора Британаца и Француза, наставили су са етничким чишћењем, убијањем и другим злочиначким активностима несрпског становништва, а посебно муслимана-Бошњака. Забринути таквим развојем догађаја, Боб Дол (: Dole), вођа сенатске мањине, и тадашњи предсједник Сједињених Америчких Држава, Џорџ Буш (: George Bush), траже активније учешће цијеле Међународне заједнице, а Милошевића оштро осуђују и сматрају га главним кривцем за почињене ратне злочине у Босни и Херцеговини.
Добро нам је познат став Српске православне цркве према Бошњацима-муслиманима. Патријарх Герман је смијењен зато што се није уклапао у њихову срамну улогу; његови проповиједи били су у духу љубави, суживота и толеранције међу различитим народима, вјерама и нацијама. Овакав племенити човјек није одговарао великосрпској освајачкој политици и умјесто њега на црквени трон доводе окоријелог непријатеља заједничког живота, патријарха Павла.
Својим доласком Српска православна црква се активно укључује у безрезервну подршку Слободану Милошевићу, који је данас „становник“ хашког Трибунала, јер се основано сумња да је био спиритус агенс свих злочиначких догађања у Босни и Херцеговини. Мало знамо какав је био однос Католичке цркве спрам рата у Босни и Херцеговини, али засигурно знамо да су херцеговачки Фрањевци благосивали и подржавали екстремисте ХВО-а у етничком чишћењу којег су спроводили 1993. године у Херцеговини. Ипак се, овог пута са посебним пијететом, морамо сјетити кардинала Фрање Кухарића, који је остао досљедан себи и својој вјери из које је никао и којој је цијелог свога живота служио, те стао против етничког чишћења и прогона својих комшија.
Међународна заједница, посебно Британија и Француска заговарали су да се ембарго на испоруку оружја не укине, јер се тиме не би могла реализирати њихове намјере, било је, уз њихов благослов, планирано да се 50 % Муслимана у Босни и Херцеговини побије, један мањи дио је требало покрстити, а једном дијелу требало је омогућити несметани пут за Турску.
|
|
На образ Европе, ево неколико битних података: „Освајачки рат Србије и Црне Горе (1992–1995.) и Хрватске (1993–1994.) узроковали су ужасне губитке у људству, преко 280.000 становника, од чега муслимана-Бошњака 170.000, босанских Срба око 70.000, босанских Хрвата око 30.000, као и 10.000 грађана других националности. Кроз преко 300 концентрационих логора и затвора прошло је око 260.000 цивила Бошњака међу којима је убијено близу 40.000. (…) У више од 100 земаља свијета прихваћено је преко 1.245.000 избјеглица а унутар БиХ било је још преко 760.000 избјеглица само Бошњака. А што рећи за преко 30.000 силованих жена, дјевојака и дјевојчица Бошњакиња.“4 Све је то чињено под изговором „хуманог пресељавања пучанства“.
|
|
Циљ великосрпске и великохрватске политике био је нанијети што више зла у градовима у којима су Бошњаци представљали апсолутну већину, а то су: Сарајево, Сребреница, Столац, Мостар, Горажде, Бихаћ, Зворник, Вишеград, Жепа, Фоча, Маглај, Брчко, Олово, Приједор, Градачац, Босанска Крупа, Турбе, Прусац, Козарац, Калесија, Горњи Вакуф, Бугојно и Јајце. Из овога је видљиво шта је било намјењено Бошњацима, иако их је прије овога рата било нешто више од 44 %.
Највише о плановима Српске демократске странке написао је њен несуђени предсједник Владимир Сребров, који је у интервјуу за београдски часопис „Време“ (30. октобра 1995.), рекао зашто је одустао од предсједничке улоге, због, како је истакао, геноцидне политике коју су заговарали најутјецајнији људи српског политичког живота. Био је упознат са мрачним плановима СДС-а којим је било планирано економско уништење Босне и Херцеговине и истребљење муслиманског народа. То је био, уједно, план САНУ-а и план РАМ-а, истакао је Сребров.
Америка је уочила „немоћ“ Европе, па су под великим притиском јавног мнијења и новина попут Њујорк Тајмса (: New York Times-a), Вашингтон Поста (: Washington Post-а) и Вол Стрит Журнала (: Wall Street Journal), тражили да се бомбардују положаји босанских Срба око опкољеног Сарајева. Вођа Републиканаца у америчком Сенату Боб Дол хитно је тражио од Бил Клинтона (: Bill Clintona) да се зауставе крварења у Босни и Херцеговини, јер, како је истакао у Босни се води неправедан и освајачки рат. Не само он, него и други високи политичари Стејт Департмента (: State Departmenta), па и неки угледни демократи тражили су од тадашњег предсједника САД-а да подузме хитне мјере, јер ембарго, како су истицали, смета само босанској влади. Када је опструкционистичка Британија видјела да је Американцима „пукао филм“ и да ће Бил Клинтон интервенирати, настојали су да то, по сваку цијену, спријече и то на тај начин што је „Британско противљење америчкој интервенцији против босанских Срба претходило је слању британских војника.“5 Овако понашање Британије не би успјело да нису имали велику подршку Француске, па и већег дијела Европе. Таквој тврдокорној и крајње непоштеној британско-француској политици, изгледа, смета ислам. Без предметно је говорити о опасностима босанског ислама, јер он нема у себи никакве искључивости. Ради се о универзалном европском исламу без националних и пламенских стега, који његује и развија љубав и толеранцију. Ево шта је једном приликом на ово рекао Алија Изетбеговић: „Ми смо европски Муслимани (…) Ми хоћемо да будемо и муслимани и Европљани (…) Ја лично најкомотније се осјећам када кажем да сам европски муслиман (…).“6
И само суђење Слободану Милошевићу у Хагу доста довољно говори да је његова политика, за коју сада одговара, имала подршку од дијела Међународне заједнице, посебно од стране Велике Британије и Француске. Подсјећамо јавност да су „најутјецајнији“ преговарачи око судбине Босне били британски лордови који се нису понашали у складу са својим звањем, него су отворено стали на страну освајачке политике.
|
|
Америчка администрација је прозрела намјере Европе па је, без икаквог оклијевања, стала у одбрану суверенитета Босне и Херцеговине. Бил Клинтон, актуелни предсједник Сједињених Америчких Држава, учинио је много у спријечавању даљне агресије и убијања несрпског становништва, а посебно бошњачког народа. Босна и Херцеговина, с обзиром да је била међународно призната и била чланица УН-а, имала је право заштите jus protectionis. Сам Клинтон је у својој предизборној кампањи казао да ће морати учинити пуно више за Босну и Херцеговину, као што је и приликом инаугурације истакао да је „неодрживо признати легитимност етничког чишћења“, што значи dictum factum. Џон Мејџер је избјегавао било какав контакт са предсједником Билом Клинтоном зато што је амерички предсједник отворено стао на страну босанскохерцеговачке владе. Први корак предсједника Клинтона био је достављање хуманитарне помоћи из зрака, на што су оштро негодовали Британци. Такав вид помоћи Сребреници, Церској и Жепи прошао је без икаквог инцидента, што је уједно био и одговор онима који нису вјеровали у изводљивост оваквих активности, јер су нам раније предодредили да „нестанемо“.
|
|
„У исто вријеме Британија и Сједињене Државе укрстиле су мачеве око успоставе Суда УН-а за ратне злочине за бившу Југославију.“7 Британске резерве у свему овоме биле су због, како они кажу, немогућности утврђивања доказа, чиме су опструирали рад Суда и негирали потребу формирања Хашког трибунала, због легитимности ове међународне институције.
Британски званичници се питају до чега може довести формирање овог суда. Због оваквог чудног британског држања неки осуђеници за ратне злочине, ваљда охрабрени оваквим квалификацијама, јавно истичу да не признају овај суд, при томе чине упитним његову валидност и легитимност.
„Амерички службеници нису могли схватити шта то мотивира британску политику. Неки су његовали мрачне и вјеројатно неоправдане сумње у ниске финанцијске рачунице у редовима виших службеника и политичара. Други су били увјерени да Британија жели обуздати успон њемачке моћи у том дијелу свијета.“8 Не слажемо се у оваквој оцјени, јер смо убјеђени у то да су Британци просрпски настројени јер су сматрали да су им Срби увијек били савезници.
Венс-Овенов план који је предочен 1993. године предвиђао је подјелу Босне и Херцеговине по етничкој основи (муслимански, српски и хрватски). Развој ситуације на терену био је врло компликован, јер је Западна Европа била на страни агресора. Међутим, Америка се томе оштро супротстављала.
Иако у врло тешкој ситуацији Алија Изетбеговић је неизмјерно вјеровао да ће, када је ријеч о подјели Босне и Херцеговине, одлучујућу улогу одиграти јавно мнијење Сједињених Америчких Држава и америчка администрација. Један од најближих сарадника Џона Мејџера, Даглас Херд (: Douglas Hurd) је изразио сумњу у могућност наметања било каквих услова босанским Србима на што га је амерички државни секретар Ворен Кристофер (: Warren Christopher) упозорио: „(…) да Запад сигурно има снагу, али је одлучио не употријебити је.“9 Због таквог става цјелокупног Запада, а посебно британске завјере, Брендан Симс (: Simms) у својој књизи „Најсрамнији тренутак“ примјећује: „(…) Босанци су се борили јер су добро знали; ако се не боре, бит ће истријебљени.“10
|
|
У тренутку очаја и неслагања Запада са америчким гледиштима постављало се питање како уништити топништво које се налазило око Сарајева и које свакодневно сије смрт по граду. Највећи противник интервенције, у почетку, био је начелник Генералштаба америчке војске, Колин Пауел (: Colin Powell), али је под притиском јавног мнијења попустио. Сенатор Боб Дол, велики критичар Бушове босанске политике, примјетио је: „Ако већ нитко није вољан бранити те људе, они би барем морали имати право да сами себе бране.“11 Британија се оштро супротстављала америчкој интервенцији, а посебно зрачним ударима, при томе су били убијеђени у неизводљивост таквих активности. Укидање ембарга на испоруку оружја било је само питање дана, иако су се томе енергично противили, не само Британци, него и Французи, Кинези и Руси. „Даглас Херд био је тај који је у фебруару 1993. наговорио њемачког министра вањских послова Клауса Кинкела да одустане од захтјева да се Босанцима омогући да се сами бране. Британија је била та која је у Вијећу сигурности запријетила да ће се одупријети сваком покушају укидања ембарга; и Малколм Рифкин (: Malcolm Rifkind) који је путовао у Вашингтон у посљедњем покушају да предобије администрацију Сједињених Држава.“12
|
|
Бесмислено је ово коментирати, јер је свима eo ipso, да је Босни и Херцеговини намијењено уништење у чему су посебну улогу, поред Велике Британије, имале и остале три сталне чланице Вијећа сигурности Уједињених нација. Сједињене Америчке Државе су упозориле опструкционисте на члан 51. Повеље УН-а и њихову дужност да учествују у одбрани нападнуте чланице Уједињених нација. Генерална скупштина УН-а је два пута (1993. и 1994.) изгласала укидање ембарга. Од пет сталних чланица Вијећа сигурности, њих четири су биле против укидања ембарга, што значи да се и даље наставља страдање и агонија Босне и Херцеговине и њених грађана. Однос пјешадије зараћених страна био је 2:1 у корист босанске владе. Док је босанска влада имала велики дебаланс у тешком наоружању, чему је допринијела и Међународна заједница увођењем ембарга босанскохерцеговачкој влади, како примјећује Брендан Симс, доводи до тога да је: „Оставио Србе у положају големе војне надмоћи и практички ускратио Републици Босни и Херцеговини право на самоодбрану према Повељи Уједињених нација.“13
Већ дуже вријеме Европа покушава створити снажан савез у оквиру ЕУ која ће успјешно парирати Сједињеним Америчким Државама. Добро је, што у томе није успјела,јер се показало, барем на нашем примјеру, да су веома пристрасни. Америка је, ипак, одиграла кључну улогу у заустављању крварења у Босни и Херцеговини, јер је англо-француска коалиција била на страни агресора пружајући му отворену подршку. Много је времена потребно „цивилизираној“ Европи да са себе скине хипотеку носитеља неоколонијализма, јер је у неколико минулих десетљећа била главни протагониста освајачке политике.
Рат у Босни и Херцеговини, посљедица је моралне незрелости Запада који је на прагу 21. стољећа дозволио најмонструозније убијање, а кључни извршитељи и идеолози тог невиђеног масакра, који се десио у срцу Европе, још увијек нису ухапшени.
У оваквој констелацији снага, потребно је мијењати начин размишљања код појединих људи. Апсолутно подржавамо генијалног Алберта Ајнштајна, који је рекао: „Ослобођена снага атома је промијенила све осим нашег мишљења. Због тога се крећемо ка још невиђеној катастрофи. Потребан нам је, суштински нови начин размишљања ако желимо да људска раса опстане.“ Да би човјечанство опстало, ми се не смијемо враћати прошлости, али ни садашњост, која је пуна политичких инверзија, није наша перспектива, треба тражити нове садржаје и окренути се њима у будућности. Нарочито морамо истаћи да 25 земаља, међу којима су и моћна Русија, Кина, Велика Британија, Француска, Њемачка итд., мање издвајају за наоружање и опрему, него Сједињене Америчке Државе. Без обзира на могућност њиховог уједињења, оне не могу значајније парирати САД-у, као свјетској мега сили.
Збигњев Брежински (: Zbigniew Brzezinski) у својој књизи „Амерички избор“, истиче да „(…) тијеком сљедећих неколико десетљећа америчка сила остат ће незамијењива за одржавање глобалне стабилности, а најзначајније пријетње могу јој доћи само изнутра (…)“14
Некада моћна Британија у својим произвољним оцјенама, стално је истицала да Срби нису једини кривци за рат у Босни и Херцеговини, чиме су настојали убиједити непопустљиве Американце у флексибилнији приступ овом проблему. Међутим, Американци су добро уочили да: „Напуштени од Запада и прогоњени због своје вјере, многи су се Босанци обратили исламу за утјеху, а исламским земљама за практичну војну помоћ која им је ембаргом на наоружање била ускраћена.“15 Не може се рећи да је дошло до радикализације ислама, али сигурно је, да је све што се догодило Бошњацима у овом рату, многе освијестило и вратило њиховој вјери, традицији и обичајима својих предака, који су били код великог дијела Муслимана заборављени. Много је примјера који говоре да је велики број Муслимана био изван своје вјере, дајући својој дјеци непримјерена имена, која ни у ком случају не одговарају муслиманској култури и традицији. И, упркос свему, у свијету, често код непријатеља Босне и Херцеговине, присутна је врло тенденциозна и неутемељена оцјена да је у Босни и Херцеговини присутан исламски фундаментализам. Питамо се, да ли је могуће да се заобилазе, напримјер, крижеви који се могу видјети на сваком кораку, а најчешће се налазе и тамо гдје никада нису били прије рата; безброј је примјера гдје поједине институције носе имена са националним предзнаком. У оваквој мултиетничкој, мултирелигијској заједници, гдје се истиче један етнос на штету другог нема развоја боље и просперитетније будућности. Представници Међународне заједнице не смију бити слијепи код својих очију, они морају водити поштену и конзистентну политику, а они то, нажалост, не чине.
О намјери Британије и њених истомишљеника довољно говори њихов опструкционизам изражен у томе да су главну ријеч око подјеле Босне и Херцеговине водили управо Британци, као нпр.: Даглас Херд, Овен, Карингтон, Малколм Рифкин и многи други. Међутим, америчка упорност се исплатила, јер су успјели убиједити и своје неистомишљенике да се Међународна заједница мора активније укључити у рјешавању проблема око питања заустављања рата у Босни и Херцеговини. За реализацију америчког плана била је потребна сагласност свих чланица Вијећа сигурности Уједињених нација, коју су, напокон, добили. Питање око укидања ембарга на испоруку оружја дошло је у врло критичну фазу, јер се почело манипулирати, истичући да Босна и Херцеговина не жели да се укине ембарго. На ове политичке игре оштро је реагирао један од преговарача, Харис Силајџић, рекавши да је укидање ембарга најприоритетнији задатак у овом тренутку.
|
|
Рат је стао, много је ствари још увијек остало нерјешено. Дејтонски мировни споразум потписан између зараћених страна 21. новембра 1995. године, наградио је агресора и de facto подијелио државу Босну и Херцеговину. Иако је 11. јула 1995. године у Сребреници извршен незапамћени геноцид, гдје је према поузданим подацима убијено 8.106 Бошњака, а по неким подацима , чак и више од 10.000, углавном стараца, жена и дјеце, бошњачка страна је уцијењена: „Take it or leave it“ (Узми или остави), чиме је начињена велика неправда држави БиХ.
|
|
Посљедице оваквих срамних преговора осјете се и данас, јер држава не функционира ни по каквом основу. Питамо се, зар почињени геноциди не заслужују праведнији приступ у гоњењу починитеља тих незапамћених злочина. А да је којим случајем овакав злочин почињен нашим сусједима Хрватима или комшијама Србима, убјеђени смо да би и истрага и кажњавање били далеко ефикаснији. Овако, свима нам је јасно шта је било намјењено Бошњацима муслиманима од већег дијела Међународне заједнице која је на примјеру наше државе показала сву своју бестидност и бруталност.
Ради постизања трајног мира на овим просторима мора се знати права истина, без имало увијања и прикривања злочина, јер ћемо само тако доћи до истинског помирења и међусобног повјерења. Јавност мора бити упозната са свим злочинима. Почињени злочини не смију бити jus retorsionis – право враћања истом мјером, него високо свјестан и одговоран однос према свим жртвама рата, као и опомена да се починитељи пронађу и адекватно казне, без обзира одакле долазили. Подсјећамо да је Justitia regnorum fundamentum – Правда је темељ држава-власти.
Мостар, октобар, 2005.
Одговор Ристе Чалије професору Аладину Веледару
Литература:
1 Збигњев Брежински (: Zbigniew Brzezinski), Амерички избор, Политичка култура, ЦИД, Загреб – Подгорица, 2004.
2 Збигњев Брежински, Велики промашај, Визарт, Подгорица, 2001.
3 Брендан Симс (: Simms), Најсрамнији тренутак, Buybook, Сарајево – Београд, 2003.
4 Мехмедалија Бојић. Узроци геноцида у Босни, Ел-Калем, Сарајево, 2001.
5 Ф. Вилијем Енгдал (: F. William Engdahl), Стољеће рата, АГМ, Загреб, 2000.
6. Роберт Кејган, О рају и моћи, Београд, 2003.
7. Акбар С. Ахмед, Ислам под опсадом, Либрис, Сарајево, 2004.
8 Тиери Мејсан (: Thierry Meyssan), Велика обмана, ЦИП, Сарајево, 2002.
9. Др. Х.Б. Данесх, Кораци ка миру, Бемуст, Сарајево, 2004.
10 Алија Изетбеговић, Говори, писма и интервјуи, Шахинпашић, Сарајево, 1996.
11 Мурад Вилфрид Хофман (: Wilfried Hofmann), Ислам у 3. миленију, Либрис, Сарајево, 2004.
12 Сафет М. Халиловић: Ислам и запад, У перспективи Асадовог мишљења. ИПА, Зеница, 2003.
____________________
1 Брендан Симс, Најсрамнији тренутак, Buybook, Сарајево – Београд, 2003, стр. 41.
2 М. Бојић, Узроци геноцида у Босни, Ел-Калем, Сарајево, 2001, стр. 93.
3 Симс, Најсрамнији тренутак, стр. 43.
4 Бојић, Узроци геноцида у Босни, стр. 98.
5 Симс, Најсрамнији тренутак, стр. 47.
6 Алија Изетбеговић, Говори, писма и интервјуи, Шахинпашић, Сарајево, 1996., стр. 43.
7 Симс, Најсрамнији тренутак, стр. 49.
8 Симс, Најсрамнији тренутак, стр. 52.
9 Исто, стр. 53.
10 Исто, стр. 53.
11 Исто, стр. 54.
12 Исто, стр. 57.
13 Исто, стр. 60.
14 Збигњев Брежински, Амерички избор, Политичка култура, ЦИД, Загреб – Подгорица, 2004, стр. 15.
15 Симс, Најсрамнији тренутак, стр. 26.
|
|
Задња измјена: 2006-02-06
ISSN 0350-6517
Copyright © 1995-2008 Часопис Мост · Мостар · Босна и Херцеговина
Design by © 1998-2008 Харис Туцаковић · Шведска
|
|