|
У низу признања додјељених писцу, историчару, хуманисти, есејисти, естетичару, научнику, социологу, пацифисти, академику проф. др. Предрагу Матвејевићу за свој изузетно богат и разноврсан друштвени ангажман, посљедње печати Интернационална лига хуманиста којом га ова асоцијација проглашава хуманистом године.
Уручење Златне повеље мира „Линус Паулинг“ са плакетом и значком коју му је у Риму додјелио проф. др. Фарис Гавранкапетановић, такође њен лауреат, обављено је у присуству амбасадора БиХ у Италији и Ватикану, представника дипломатског кора те високе делегације Кантона Сарајево. Представника града Мостара нажалост није било. Награду је предао премијер кантона Сарајево Денис Звиздић, лауреат Лиге хуманиста. За укупан културни допринос Матвејевић је прије три године од Волтера Ветронија, градоначелника Рима, добио почасну титулу амбасадора Рима. Тада су посебно истакнуте вриједности његове пјесме у прози посвећене Вили Боргезе, највећем и најљепшем парку Рима.
Од 2003. године постаје члан АНУ БиХ са образложењем да су његови радови на пољу културе од посебног друштвеног значаја за нашу земљу. Прије тога он је примио диплому почасног доктората међународних и дипломатских наука од стране Факултета политичких наука Универзитета у Ђенови (2004.), у Француској (2000.) и у Италији-Тршћански Универзитет (2001.). Матвејевић је први добитник италијанске награде Томица (: Tomizza) коју је установио Лионс Клуб „Трст–Европа“ у сарадњи са Тршћанском општином и регијом Фурланија – Венеција и Јулијском крајином а названа је по италијанско-хрватском књижевнику „писцу граница“ Фулвију Томици (1935–2003.) рођеном у истарском граду Матеради на граници славенског и романског свијета. Награда се састоји од сребрне медаље, скулптуре и новчаног износа којег је лауреат намијенио обнови свог родног Мостара. У овој награди је саткано пуно симболике с обзиром да је Фулвио Томица живио на граници између Италије и славенског свијета а Матвејевић је сво своје плодно послање обављао између неколико култура – италијанске, босанскохерцеговачке, хрватске и француске. Томицу су његове колеге књижевни критичари назвале „писац граница“ јер је као писац с границе двије државе прошао бројна животна искушења наилазећи на неразумијевање обје стране. Био је оспораван управо од италијанских и хрватских националиста. У образложењу награде додјељене Матвејевићу стоји:
– Признање се даје за његово снажно, непрекидно и смионо дјеловање против свих облика тоталитаризма и национализма у одбрани слободе културе и потицања дијалога и разумијевања народа Европе и Медитерана.
Тек што је крајем јула 2004. године завршено отварање Старог моста у Мостару на коме је био присутан, овај еминентни књижевник и интелектуалац морао је отпутовати у Рим гдје је примио награду „Култура вода“ а повод је било пето допуњено и проширено издање књиге Медитерански бревијер на италијанском језику. Акцентирајмо податак да је до сада Бревијар преведен на двадесетиједан свјетски језик.
Град Санремо установљава међународну награду „Књига о мору“ и по први пут додјељује је управо Предрагу Матвејевићу. Увидјевши књижевне вриједности његове двије књиге Медитерански бревијар и Друга Венеција жири је једногласно донио ову одлуку.
Прије двије године Матвејевић је заједно са Дубравком Угрешић (хрватска књижевница живи у Холандији) уврштен међу осмеро европских писаца чиме је обезбиједио да добије најпрестижнију италијанску књижевну награду „Европска Стрега“ која се додјељује писцима из држава чланица Европске уније. Тиме је овај врсни књижевник, есејист, филозоф и пацифист ушао у елитни круг савременог европског књижевног Пантеона. Награда је установљена поводом италијанског преузимања предсједања Европском унијом а уручује се у вјечном граду гдје је 1957. године Римским уговорима основана Европска унија. И овај пут, што је потпуно несхватљиво, нико од званичних представника града Мостара није био присутан.
Предраг Матвејевић је рођен у Мостару 1932. године у насељу Церница (улица Адема Бућа) у кући са нумером 43 на којој још увијек нема никакве ознаке којом би се подцртала веза са некадашњим станарем, данас еминентним интелектуалцем европског и свјетског формата. Кућа се налази уз саму улицу са наглашеним доксатом и лијепом авлијом у којој и данас сваке године у бокорима попут ђулбехара цвјетају јарко црвене старинске руже. Касније су Матвејевићи преселили на Булевар, у кућу на један бој саграђену од миљевине непосредно до Кранкасе (Дома здравља).
Старе смокве са које је млађани Матвејевић у јутарњим сатима брао хладне у врху медом обогаћене тенице, више нема. Ишчупали су је ратници у посљедњој катаклизми. (Па тајно ћеш као вјешт ухода са запада / Моје жилиште сажећи / До самог дна / И пада / И чудит ћеш се потом кад чујеш како / Понови корацам / Тих по граду / Опет те / желећи.). Као дјечак често је одлазио у кућу Тиђе Ситар код које би знао обједовати. Тако се у Мостару живјело. Ситарева би свакога дана узимала постећију и клањала, а Предрагу су се те слике дубоко урезале у памћење. Купао се под Старим мостом са познатом рајом. И сада зна напамет називе свих пећина око Старог на обје обале. Писао је: – Још као дјечак био сам увјерен да је Неретва зеленија од свих других вода. Уз њену обалу су високе и оштре стијене које Мостарци зову пећинама. Свака има своје име, понекад и надимак од миља: зеленика, над којом расте дивљака смоква и љути шипак, Шупља под којом је опасан капак по мостарски, Велики и мали Соко крај ушћа приточице Радобоље те, покрај њих, Главар, налик молу у некој јадранској луци, њему је насупрот Дураџик на којем су се младићи припремали за скок са ћуприје.
Родитељи, бака, ујаци и цијела родбина су му сахрањени у гробљу Маслине подно Бркановог брда, у близини некадашње Циглане у власништву породице Рибица. Веома сензибилни Предраг, али у исто вријеме, што је необично, врло храбар човјек, са невјероватним жаром и породичним осјећајем тражио је у Одеси свога дједа који се изгубио у Стаљиновим чисткама. Малени растом Прокопије Чокорило из Мостара својевремено је са истим жаром и херцеговачком жилавошћу на руској зими сједио пред портама тамошњих цркава тражећи милостињу за изградњу Саборне цркве у Мостару. Поштено је сваку копејку донио у Мостар за божији храм.
Предраг Матвејевић је студирао у Сарајеву и Загребу. У град под Сљеменом је отпутовао у својој 23. години. Француски језик предавао је пуних 26 година на Филозофском факултету Свеучилишта у Загребу. Докторирао је 1967. године на Сорбони из компаративне књижевности гдје је (1994. г.) одбранио хабилитацију за редовну професуру. Практично, он свом оцу украјинском Бјелорусу који се настанио у Мостару дугује употребу француског језика. Наиме, познато је да се у Русији француски језик много користио у круговима тамошње интелигенције. Његова докторска дисертација објављена је под насловом „Poésie de circonstance – étude des formes de l'événement poétique“ (ед. Низет, 1972 иза које је неколико година касније услиједила „Poétique de l'événement“ (ед. 10-18, 1979.): промишљање надахнуто искуствима руских формалиста.
Први пут 1968. године објављен је његов интервју с Мирославом Крлежом у француском књижевном седмичњаку Ле Фигаро. То ће бити предложак за његову књигу Разговори са Крлежом која је доживјела шест издања. У њој је Матвејевић снажно задирао у срж односа књижевности и умјетности с ангажманом политичара. Овом књигом он је показао да је енергичан саговорник, жељан бритких дијалога са тенденцијом социолошких истраживања. Након избивања из домовине на катедри Филозофског факултета у Загребу 2003. године је као афирмисани универзитетски професор са драгоцјеним искуством стеченим у Паризу и Риму одржао предавање на тему Култура и национална култура.
Хрватску је напустио 1991. године одабравши положај, како је сам казао „између азила и егзила“. Радо га примају на Новој Сорбони у Паризу (Paris III, Sorbonne nouvelle) гдје ради у улози предавача на Одсјеку за опћу и компаративну књижевност. Претходно су му помогли пријатељи на тај начин што су му давали повремене послове и уговоре на пар мјесеци. Од 1994. године Матвејевић је редовни професор на Одсјеку за славистику римског универзитета „Ла сапиенза“ и предсједник Научног комитета Медитеранског лабораторија у Напуљу. И овај пут су кључну улогу одиграли његови пријатељи али и први преводи његове књиге Медитерански бревијар на италијански језик. Признат му је цијели радни стаж што је утицало да му се створи осјећај сигурности према цијелој породици. „Тамо сам нашао један изузетно позитиван дијалог са њиховом љевицом која је доживљавала еволуцију на неки начин као и ја, тако да су то практички били моји другови“, касније је записао Матвејевић. За градоначелника Рима 2001. године изабран је његов пријатељ Велтрони што је за Предрага представљало велику сатисфакцију. Њему је дата почаст да буде подпредсједник Међународног ПЕН клуба гдје активно дјелује на промовисању мира и мултиетничке сарадње. Радио је на неколико универзитета међу којима су: New York University (1982.), École des langues orientales (1991.), Université catholique de Lavain (2000.), Универзитет у Парпигнану и другим. Један је од оснивача Асоцијације Сарајево у Паризу и Риму.
|