|
Има слика из овог инспиративног круга које као да су посуђене од природе и потом удјенуте меду рамове. Сад оне, у атељеу или на нечијем зиду, свеједно је, својом питомошћу и идиличношћу казују о једном другом, спокојнијем свијету, истовремено раскошним бојама обасјавајући прозу наших живота. А осим колористичке свечаности за наше очи, покаткад из слика, попут Кеминих „Јоргована“, као да осјетите мирисе, али то нису „цвјетови зла“ него је то – говор цвијећа, који у раму живота уноси творачке импулсе, зазивање природности.
Након почетне фазе, коју је један ликовни критичар назвао „схематизованом“, Болобанов кист касније је постао знатно слободнији, разигранији, што се види и на новим „мртвим природама“, које су својим надреалистичким кошмаром боја и „узбуњеношћу“ потеза осмишљено додавање природи нових облика, а не њено „поткрадање“, што се чини кад се „преписују“ збиљне појавности.
А да је Болобан један од оних креативаца за које важи стваралачки императив да су стилска и мотивска мијењања задатост, доказ је низ нових слика, прије свих „Пут у другу димензију“, чији наслов навјешћује потрагу за иновативношћу, која је овјерена тим, чини се, најумјетничкијим дјелом у опусу овог сликара. Ваља рећи да је та креација моћна и по отворености свог значења, својом естетском вертикалом и својим за(летом), бијегу од схематизације, отклона од наручилачког сликарства, диктата тржишта, бојазни од тога шта-ће-рећи-неки-традиционалисти.
Иако је Болобан донедавно био „окорјели“ пејзажиста, потом запућен у надреалистичко креирање свијета слике, судећи по неким довршеним портретима има се утисак да се „уписује“ и у сликаре „пејзажа људског лица“, попут „Краљице Катарине“, која нас, из затамњење дубине босанске хисторије, гледа са Кемине слике.
|