|
Још млад. Тек росу стресо.
Загледан у љепоту живота и свијета.
Топлог спуштају у хладан бетон,
А ја га гледам како мехком руком
Милује лист јабуке, крушке, брескве.
Сади гладиоле и руже да се башча смије.
Вољеној прстима низ лице клизне.
Видим га како црта будућу кућу;
Обликује породичну срећу.
Пријатељи говоре у микрофон:
На сваком кораку сипале су гранате
И сијачи смрти, а није било умирања.
Градио изломљене путове,
Палио прекидач у мраку и враћао наду
Помраченом уму. Точио зној у државу људи.
Јечи долина Коњица, јеца Мусала!
Мајка му љуби звјездано чело.
Бијела лица пију сузе.
Мени маше на фришку пастрмку,
И наздравља црним вином.
Чујем милив корак испод срушеног зида.
Подиже спаљену кућу да звук гитаре
Пробуди звијезде и опитоми шум Неретве.
Зашто си журила смрти!? Зар се ниси уморила
Једући негријешне људе и дјецу?
Ни мајка га се није нагледала,
Жена наљубила, синови нагрлили
И отац омилово одраслу браду.
Празнина нијемо шапће: НЕЋУ ДА ГА НЕМА,
Хоћу да га видим у кораку младог дана.
|