Мост - Индекс
Мост - Претплата
Зарифа Велић: Без наслова [Повећај]

Индекс · Нови број · Архива · Тражи · Инфо · Линкови
Редакција · Претплата · Контакт

Број 185 (96 - нова серија)

Година XXX април/травањ 2005.

Latinica · Ћирилица · Transliteration

Претходна · Садржај · Наредна

Мустафа Смајловић
Шкорпија

Када су је изгурали на чистину, сасвим увјерени да више никамо не може умаћи, петорица прогонитеља су се журно распоредили, како би остварили паклени план скован у мрачним главама.

Најмањи и најситнији међу петорицом, око сиротице је врхом бамбусовог штапа опцртао пет кругова у врелом пијеску, тако што је највећи круг био спирално повезан са најмањим. У том најмањем кругу је остала она – заробљеница!

С друге стране кругова су остали они – прогонитељи и мучитељи! Између њих и ње, пржио је жар од пијеска.

За тренутак петорка се згледала, а потом се из њихових грла и ждријела зачуло режање пустињских хијена.

Задрхтао је и зрак над оном која се нашла очи у очи са онима који су били спремни сваког тренутка да отпочну мучење.

Напријед је први искорачио разроки и крезуби мучитељ, који је и покретом и појавом указивао да је потчињен колико другима, толико и својој злохудности. Тај такав, који се гадио и овима који су га вукли за собом, једва је дочекао да баш он буде онај који ће из лимене посуде просути бензин путањом кружнице, оним слиједом како ју је предходник исцртавао.

Борис Јовановић: Без наслова

Борис Јовановић: Без наслова

Креснуо је упаљач у нечијој руци. Бљеснуло је.

Слутећи оно најгоре, заробљеница се нагло трзнула, а потом је устукнула назад. Назад или напријед, свеједно, чекала ју је смрт.

Убрзо, у кругу, завртила се укруг.

Све се одиграло брзином муње. Између два трептаја очију, свјетлица се претворила у пет пламених кругова.

Чим је ватра свом силином букнула, заробљеница је панично потрчала. У очајничком покушају да пронађе излаз, њена утрка се убрзо претворила у панично кружење. У пламеној вртешци, завртјели су се око ње и пустиња и небо.

С оне друге стране кругова, од којих су се усијавали пијесак и небо, у неком другом свијету за мученицу, играло је коло од људског меса и шејтанских душа.

Мучитељи су баздили на трулеж и зло, а ватра на бензин.

Људске наказе су кркљале од ужитка над мукама оне која је узалуд покушавала да спаси живу главу.

Заслијепљена свјетлом и омамљена пакленом врелином, још једном је очајница покушала да изнађе излаз којег није било, али се по ко зна који пут само окренула у једном мјесту.

У једном тренутку услиједио је мук.

Мучитељи су се згледали.

Носнице су заслиниле, а уста остала отворена.

Шкорпија је нагло повила реп, и у трзају, очајнички, забола је отровну бодљу у властити потиљак.

Начинила је још један самртни трзај, а онда се сасвим умирила. Небо се нагло одлијепило од пустиње.

Брзо ће и ватра згаснути, а на чистини, пар корака даље од угљенисане шкорпије, остаће мучитељи. Усамљени, сводећи рачун са собом, покушавали су да објасне нешто што се није могло објаснити. Тишина је најмање била шутња. Требали су заиграти од радости, чега ли, али им се није дало играти. Гутали су нешто што се није могло прогутати. Тек, из ждријела, повремено, закркљало би нешто што је указивало на горко незадовољство.

Све је исувише било кратко за ужитак који је хранио њихову глад за туђом несрећом. Жртва, која је сама себи скратила муке, учинила их је пораженим и несретним.

Вођа чопора ће се пропети на бријег, испружиће врат колико је дуг, потом ће затворити крволочне очи и са њушком подигнутом према небу, огласиће се завијањем.

Био је то знак да ће чопор, ношен бијесом и глађу за нападом, поново јурнути преко пустиње.

Зло је доносило ново зло.

Те године, када се пустиња пресвлачила у прољеће, лијеп дан ће им принијети нову жртву: љепотицу, какву још мушке очи нису видјеле.

Као да је из дине изронила, бљеснула је на видику.

Умотана у бијело, јахала је на деви, иза мушкарца одјевеног у црно. Петорка је направила засједу.

Открило их је режање и шкљоцање очњака.

Млади и наочити мушкарац је муњевито сјахао са двогрбе деве.

Чим је ногама дотакао пијесак, претворио се у пустињског лава-ратника.

Од лавље рике и режања шакала, дине су се почеле урушавати. У њих су упадали они које је неустрашиви ратник разгонио.

Жена, која је остала на деви, руком је склонила зар с очију да боље види како њен заштитник на све четири стране разгони оне који су режали, или цвилили када би их сустизао. Бјежали су укруг и чим би лав посустајао, застајали су и окретали главу у правцу деве, са благом какво се ријетко сусреће у пустињи.

Враћала их је назад глад за женом.

Између оне на деви и њих у пустињи, стајао је он – пустињски лав!

Требало га је уклонити.

Усијане дине су пољубиле ужарену лопту, а борба је још трајала.

Срцем заљубљеног мужјака и умијећем ратника, пустињски лав је бранио своје царство. Како је могао и умио, одбијао је шакале, који су ношени похлепом и дивљим нагоном јуришали напријед, одлучни да преотму жену од које је мирисала цијела пустиња. Отмице нису ријеткост у пустињској дивљини. Знао је то и овај млади и неустрашиви мушкарац, који је најдрагоцјеније благо требао пренијети с краја на крај пустиње. Нељубљена драга, по законима вјере и обичаја, постаће његова суђена жена, тек онда, ако је до својих одаја донесе.

Ту, гдје је владао закон јачега, одвијала се неравноправна борба између петорице и једнога.

Нападачи нису посустајали.

Бранитељ је и да је нападао, али у исто вријеме је био и нападнут. Све чешће је био приморан да узмиче.

Најбоље је то могла видјети жена која је одозго, са двогрбе деве, имала преглед борбе као на длану. Срце јој је задрхтало од страха.

У једном тренутку младом лаву се учинило, како ће се бијесни шакали удаљити, али када је његова лавица, ненадано, скочила са девине грбе на врели пијесак, откривши лице, чопор је кренуо у одлучујући напад.

Што је више бранитељ рањавао нападаче, они су постајали бјеснији и опаснији. Почео је и он осјећати угризе. Захрамао је и прокрварио. Одбијајући нападе, повлачио се у оном смјеру камо је била лавица. У немоћи да се одбрани, затребаће му и њена помоћ. Убрзо, заштићена ће се претворити у заштитника.

Управо када је одлучила да то буде, постала је жртва оних који су управо због ње водили битку живота и смрти.

Све се преокренуло у корист нападача, оног тренутка када је млади ратник изгубио тло под ногама. Задаће му смртни угриз и он ће искрварити. Отворених очију, још неко вријеме је гледао како су шакали, у кругу, јурнули пут оне коју није могао одбранити. Млада лавица се бранила и нападала изнутра, а они су сужавали одвећ затворени круг.

Мучитељи су баздили на зној и крв.

Дјевојка је мирисала.

Све више и све чешће, опкољена са свих страна, жртва је замахивала рукама упразно, а њени нападачи су, користећи њену малаксалост, с дивљим ужитком, тргали дио по дио тканине. Залуд је лијепа сиротица покушавала да сакрије оно што свачије око није смјело видјети. У исто вријеме, другом руком је одгуривала од себе звијери које су парали ноктима њену мирисну кожу.

Помисао, како ће пред собом имати први пут голу жену, чинила их је избезумљеним и неумољивим. Тако се несвакидашња љепота ове дјевојке неминовно претварала у њену несрећу.

У једном тренутку неко је поцијепао тканину на прсима и дјевојачке груди су заиграле пред очима похотника.

Да су могли чути, као што нису од сљепила и похоте, чули би глас дјевојачке душе како моли да је не дирају. И сузе у лијепим очима су имале глас. Молиле су да је оставе.

Алан Бећири (Србија и Црна Гора): Илустрација

Алан Бећири (Србија и Црна Гора): Илустрација

Отварала је уста, али није имала гласа.

Отимала се.

Бездушници су учинили и оно што ће њима зауставити дах, а у њој убити сваку лијепу помисао на мушкарца. За тренутак ће је оставити на миру. Била је сасвим разголићена у стиду, страху и немоћи.

Поново ће, сви одједном, јурнути пут ње. И поново ће нападачи осјетити отпор, јачи него икада.

Однекуд је сјевнула оштрица бодежа пред дјевојачким очима. Сјај сјечива је још више отворио њене очи. Из погледа је сјевнула ватра. Све јој се смјело догодити, само не и оно што су бездушници наумили.

Отимала се очајнички.

Однекуд ће је приземљити.

У њену неотворену рану, требали су убризгати отров.

Тамо гдје је само њен поглед могао залутати, слетио је, закратко, стршљен. Био је спреман да жаоку забоде у рану. „Не-еее!“ – Крикнула је до неба, извила се и скоком лавице отргнула из канџи, а да никоме није било јасно, како се бодеж нашао у њеним рукама.

Нападачи су устукнули.

Пред њиховим избуљеним очима, из којих је капала крв, дјевојка се преображавала у шкорпију.

Без даха је укроћена петорка гледала призор који је изазивао страх и невјерицу.

Нага љепотица се увлачила у шкољку зглавкара, са отровном бодљом на репу. Клијештима умјесто руку је исцртала круг у пијеску, а онда је нагло савила реп и очајнички забола бодљу у властити потиљак.

Љепота је ишчезнула.

Тај призор за мучитеље је био највећа казна.

Човјек у црном, који ми је донио ову причу, казао је да на том мјесту, гдје се шкорпија убила, ниче, расте и цвјета биљка какве нигдје више нема на овоме свијету. Мирише душом оне која је преселила у ову причу. Обдан се отвара, а обноћ се затвара. По дану цвијет личи на око шкорпије, а када сунце залази, преображава се у дјевојачко око.

Свакоме се не указује.

(прича из нове књиге Човјек из сна)

Претходна · Садржај · Наредна

Зарифа Велић: Без наслова [Повећај]

Индекс · Нови број · Архива · Тражи · Инфо · Линкови
Редакција · Претплата · Контакт

Задња измјена: 2005-06-08

ISSN 0350-6517
Copyright © 1995-2008 Часопис Мост · Мостар · Босна и Херцеговина
Design by © 1998-2008 Харис Туцаковић · Шведска