|
Темељна поправка, конзервација и рестаурација џамије извршена је у периоду од 1953. до 1963. године под надзором дипл. инг. арх. Павловића. Материјалну потпору за то су дали: Завод за заштиту и научно проучавање споменика културе СРС, Народни одбор града Београда и Савезно извршно вијеће.
Прије отварања за вјерску употребу џамија је прекривена новим теписима. Након извјесног времена Одбор ИЗ-е израдио је нови махфил (галерију) умјесто порушеног. Нацрт и надзор на извођењу истог вршио је (из Гајрета) писац овог рада.
Неки стручњаци Завода за заштиту споменика културе замишљали су да адаптирану џамију претворе у музеј воштаних фигура испуњен копијама муслиманских вјерника, како обављају божју службу у свим положајима, али захваљујући тадашњој Комисији за вјерска питања СРС и Првој конференцији несврстаних земаља, одржане 1961. године у Београду, одустало се од те идеје, а џамија је и даље служила својој намјени.
Архитектура
Бајракли џамија је лоцирана у Улици Господар Јевремовој број 11, у дијелу града Београда, који је некада био главни трговачки центар звани „Зејрек“.
Како је ово била једина сачувана џамија у Београду, о њој постоји доста докумената. У Музеју града Београда налази се технички снимак, основа, пресјек и изгледи. Техничка документација налази се и у Заводу за заштиту споменика културе града Београда.
Сачуван је велики број фотографија од 70-тих година XIX вијека до наших дана, тако да се по њима могу сагледати све промјене које су се на џамији дешавале.
Унутрашње и вањске зидне плохе и купола нису омалтерисане, након обијеног малтера приликом задње поправке џамије. На унутрашњим зидовима висе лехве, које је израдио чувени бошњачки калиграф магистар Ешреф Ковачевић, са одабраним ајетима из Кур’ана и именима првих пет халифа, калиграфски исписаних арапским писмом.
У молитвеном простору са лијеве стране од улаза налази се простор са спиралним металним стубиштем, газиштима од храстових дасака, једноставне израде, које воде на махфил-галерију. На галерији са десне стране налазе се врата за улаз у мунару и пењање спиралним стубиштем до галерије – шерефе.
Уз зид са десне стране молитвеног простора налази се мимбер (предикаоница), израђен у дрворезби у босанском стилу, у чувеној мајсторској радионици „Рекорд“ власништво Мулића из Коњица, уграђен током задње поправке.
Вјерски намјештеници
Први имам и мујезин у Бајракли џамији постављени су 1868. године. За имама је остављен Мухамед еф. Хаџимехмедовић из Сарајева, а за мујезина Узејр Хаџиахметовић. То се види из записника који је вођен у Министарству просвете, гдје су они добивали плаће у смислу рјешења од 18.V.1868. године. Осим тога, они моле да им се због мале плате одреде и дрва као и ћумур за огрјев, и на то име издаје им се 1440 гроша чаршијских годишње. Даље моле да се због малог броја мухамеданаца одреди сума од 300 гроша чаршијских за набавку свијећа и зејтина што се преко године при богомољама потроши, јер се то засада нема откуда набавити. Напосљетку, моле да им путни трошкови од Сарајева до Београда, и то сваком по 400 гроша, свега 800 гроша, исплати се.
На записнику је потпис Мехмед еф. Хаџимехмедовића, Сарајлије (потписано аребицом) и Узејра Хаџиахметовића (потписао га Салих Асановић ћирилицом).
У истој, 1874. години постављен је за имама Хасан еф. Дорић, а за мујезина Мухарем Берберовић.
Дорић је обављао имамску дужност и у првој половини 1875. године, што се види из деловодног протокола Министарства просвете Но 411 и 864/75.
У децембру 1875. године постављен је за имама Хаџи Махмут. Мујезинску дужност у тој години обављали су: Мухарем Берберовић, Дедо Ченгић и Ахид Кадрић. Хаџи Махмут је вршио имамску дужност све до избијања српско-турског рата 1876. године. Тада је министар просвјете издао наредбу да се хоџа и мујезин као непотребни отпусте, џамија затвори, јер су се муслимани усљед рата са Турском, разишли из Београда (дел. протокол Министарства просвете Но 3563 од 10.11.1876. године). Послије ратова 1876/78. године Србија је присјединила нишки округ, гдје је живио приличан број муслимана. Тада се образује Исламска вјерска заједница на челу са муфтијом чије је сједиште било у Нишу.
У Београду се поново оснива џемат и за имама би постављен 1880. године Халибашић, звани Хајбетага из Сарајева. Мујезинску дужност обављао је дервиш Ахмет Фејзулаховић, умро у Орашју 1913. године. Био је ожењен Ешреф-ханумом, чуварицом турбета.
Послије тога, негдје око 1890. године за имама је постављен Фалаџић Сулејман еф., који је избјегао из Мостара за вријеме Аустро-Угарске окупације. Он је био учен човјек и дјеловао је политички. Аустро-Угарска га означава као опасног српског агента. Чак је био основао одбор од неколико муслимана који су у то вријеме били пребјегли из Босне у Србију. За његова службовања темељито је оправљена Бајракли џамија и једно турбе 1893. године.
Године 1901. Фалаџић добива одсуство и послије тога умире у Мостару. Послије Фалаџићеве смрти, за имама је постављен Мустафа Скопљак, свршени ученик Шеријатско-судачке школе (дел. протокол Министарства просвете – црквеног одељења број 238/1901). Он је обављао имамску дужност до 1904. године.
Послије њега, за имама је постављен Мехмед Ремзи Делић и он ту дужност обавља до 1919. године. Делић је почео да води матичне књиге рођених, вјенчаних и умрлих муслимана. Проучавао је споменике исламске културе у Београду и у унутрашњости Србије и о томе је написао неколико чланака. Превео је с турског језика књигу о Мехмед-паши Соколовићу. За његова службовања џамију је посјетио турски пријестолонасљедник 1911. године, који је купио нове ћилиме за џамију, израђене у Пироту. По Делићевом причању, краљ Петар Карађорђевић I, био је одлучио да се изгради нова џамија поред жељезничке станице у Београду.
Ни пред Први свјетски рат, џемат није био многобројан. Ту је боравило неколико стотина муслимана. Међу њима је било и неколико омладинаца који су се као политички оријентисани, склонили у Београд, а такође и неколико студената на Београдском универзитету. Ту су боравили, између осталих: Осман Ђикић, Авдо Карабеговић, Сирија Абагић, Незир Хаџиналић, Хасан Ребац, Мустафа Голубић, Ђулага Буковац, Ризван Сефо и други.
Послије стварања прве Југославије, џемат је из године у годину постајао све бројнији тако да је прије Другог свјетског рата у Београду живјело неколико хиљада муслимана. Одмах послије Првог свјетског рата, у Београд се из Ниша преноси сједиште муфтије, који добива назив велики муфтија за Србију и Црну Гору. За имама Бајракли џамије бива постављен хафиз Абдусселам Џумхур, који обавља дужност до 1920. године када бива именован војним муфтијом. Те године је за имама постављен Абдуллах Хаџић, млад и енергичан човјек, који је био стекао велики углед меду муслиманима и другим грађанима Београда.
Година 1930. била је врло значајна за београдски џемат. Тада се образује јединствена исламска заједница за цијелу Краљевину Југославију, а Београд постаје сједиште реис-ул-улеме, – изабран је Х. Хафиз Ибрахим еф Маглајлић, који је устоличен у присуству краља Александра у Бајракли џамији 31.10.1930. године.
У Београду је 1933. године покренут Гласник Исламске вјерске заједнице, чији је уредник био Дервиш еф Коркут.
Године 1936. преноси се сједиште реис-ул-улеме из Београда у Сарајево.
У Београду је 1930. године основан и шеријатски суд и први кадија био је Мустафа Куленовић. Године 1947. у смислу првог Устава Исламске вјерске заједнице ФНРЈ организује се џемат у смислу прописа тога Устава. На челу џематског одбора је Сафет еф. Хазнадаревић, па онда Расим еф. Мунишевић, познати београдски сластичар, који остаје на тој дужности до септембра 1968. године. Тада је изабран нови одбор Исламске заједнице на челу којег је Х. Хамдија Јусуфспахић, главни имам који постаје предсједник Одбора Исламске заједнице, потом муфтија.
Године 1949. на мјесто обољелог имама Абдулаха Хаџића, постављен је као помоћни имам Адем еф. Мујчиновић, који је ту дужност обављао до доласка са школовања са Ел’азхару, хаџи еф. Хамдије Јусуфспахића. Осим вјерских дужности, у Бајракли џамији и још неким џематима, именовани је гајио и одржавао добре односе с властима, како са једнопартијским системом, тако и новим вишепартијским системом, па и Милошевићевом владом.
И пријашњи имами развијали су толеранцију и суживот са својим комшијама. Врло учени Мехмед Ремзи Делић, био је ожењен са кћерком власника погребног завода „Конкордија“, а Абдулах Хаџић са госп. Анђом, кћерком православног свештеника Кнежевића из Лике.
Па и старији син муфтије х. Хамдије Јусуфспахића, Мустафа Јусуфспахић, данашњи главни имам Бајракли џамије, ожењен је православком из Сарајева.
Његов отац муфтија х. Хамдија Јусуфспахић ожењен је са Египћанком, колегиницом са Ал-азхара, из чега се може закључити о широкој толеранцији и прожимању различитих култура и вјера. Ипак се на то екстремисти нису обазирали, већ су спонтано напали и спалили све књиге у књижници, унутрашњост Бајракли џамије, медресу, нузпросторији и запалили 17/18. марта 2004. године. Како је већ наведено у току трајања рата у БиХ од 1992-1995. године џамија је седам пута нападнута од екстремиста, оштећена и стакла поразбијана на нузпросторијама.
Ваља споменути да је зграда саме џамије поправљена и доведена у исправно стање, док књижница и медреса нису обновљене до данас, послије пожара.
|