|
Вакифи, имами, хафизи, калиграфи
Мостарски Вучјаковићи потјечу из Љубушког гдје је њихов најпознатији предак Несух-ага Вучјаковић 1559. године био диздар тамошње тврђаве у којој је исте године подигао и једну џамију. Он је, вјероватно, због заслуга што их је чинио Царству у одбрани тих подручја од Млетака, убрзо био премјештен на неку нову и вишу дужност у Мостар гдје су касније његови потомци од 1706. до 1835. године вршили дужност капетана мостарске капетаније. И само презиме Вучјак или Вучјаковић указује на славенско поријекло ове породице која је од најстаријих времена живјела у Западној Херцеговини, односно у околини Љубушког. Сигурно је неки предак данашњих Вучјаковића прихватио ислам и засновао муслиманску грану те породице.
Несух-ага Вучјаковић (Вучјак), син Абдуллаха, спада у ред најзначајнијих вакифа Мостара и цијеле Херцеговине. Он је један од свега тридесетак наших људи који је саградио поткуполну џамију на просторима данашње Босне и Херцеговине. Вучјаковића џамија је једна од три поткуполне џамије Мостара, а саграђена је између 1559. и 1564. године, када је легализирана његова вакуфнама. Подаци из тариха који се и данас налази над улазом у џамију не слажу се са оним из вакуфнаме што говори да је тарих писан касније и произвољно. Вакуфнама која се доскора налазила код инг. Хасана Вучјаковића и која је преведена на босански језик, сасвим је поуздана за одређивање старости ове џамије. Џамија Несух-аге Вучјаковића, позната и као „Џамија под липом“ представља занимљив архитектонски објекат са извјесним елементима готског стила што указује на то да су је клесали далматински мајстори. Служила је сврси до 1941. године, а након Другог свјетског рата била је затворена да би у послијератно вријеме била рестаурирана и претворена у депо Архива Херцеговине. У посљедњем рату ова лијепа џамија била је знатно оштећена, мунара јој поткусурена скоро до шерефе, а након рата поново је обновљена и враћена својој основној намјени, те опет служи џема’ату ове махале и другима који је посјећују.
Негдје у исто вријеме, тачније 1559. године, Несух-ага је подигао и џамију у тврђави у Љубушком. Натпис са ове џамије однио је један Италијан у току Другог свјетског рата и он се данас налази у Равелу (: Ravello). Уз обије џамије вакиф је подигао и по један мектеб, а за издржавање својих задужбина оставио је голем иметак: 28 дућана у близини своје џамије у Мостару, једну посебну просторију познату под називом кархане-и муyтаб, осам ступа за ваљање сукна, двије млинице на Радобољи у Мостару и Студенцима код Љубушког, те 123.000 дирхема у готовини. Уз одржавање џамија и мектеба вакиф је одредио да се из тих средстава поправљају мостови на Радобољи и Требижату када се за то укаже потреба.
Према слову вакуфнаме сви службеници његовог вакуфа, имами, хатиби, му’аллими, каими мутевеллије биће искључиво из породице Вучјаковић и за то ће примати одређену плаћу.
У вакуфнами су наведена и два женска имена, Селима-хатун и Зелиха-хатун, које су тада биле међу мртвима и којима је одређено учење по једног џуза Кур’ана сваког дана. Да ли је једна од ових жена била вакифова мајка, а друга, можда, његова супруга није могуће установити.
Наводно је, у вријеме писања његове вакуфнаме, Несух-ага Вучјаковић би пожешки санџак-бег.
И зет Несух-аге Вучјаковића, Незир-ага, подигао је, у другој половини 16. стољећа, једну предивну камену џамију, покривену плочом са прецизно клесаном мунаром, на платоу на Спилама (Шемовцу), одмах изнад Криве ћуприје на Радобољи. У џамији се клањало до 1932. године, а током Другог свјетског рата у њој су боравиле избјеглице из Источне Херцеговине, услијед чега је џамија девастирана. Порушена је 1950. године, а поновно подигнута након посљедњег рата. Сада је то један од најљепших кутака ионако прелијепог Мостара.
Из породице Вучјаковић потиче више алима који су вршили дужност имама, хатиба, му’аллима и му’еззина Вучјаковића џамије, али и друге дужности у Исламској заједници. Ова је породица дала најмање два хафиза и једног раног калиграфа.
Хасан, син Несухов, Мостарац
Хасан ибн Несух ал-Мостари мостарски је калиграф и преписивач рукописа из друге половине 16. стољећа. Вјерује се да је син мостарског вакифа Несух-аге Вучјаковића и да је, можда, био мутевеллија очевог вакуфа. На чему заснивамо нашу претпоставку да је Хасан баш син вакифа Вучјаковића? Прије свега на временској подударности, на имену Несух које је врло ријетко, на томе што се име Хасан понавља у овој породици, на Хасановој учености и на томе да у вакуфнами није наведено име мутевеллије. И што је најважније, из тог времена није забиљежен ни један други Несух осим Вучјаковића. Он се, додуше, у вакуфнами именује Несух-агом, али је у тариху који се до Другог свјетског рата налазио на џамији у Љубушком означен само као Несух, син Абдуллахов.
Иако у вакуфнами није наведено име мутевеллије, речено је да сви службеници овога вакуфа: мутевеллије, надзорници, имами, хатиби, му’аллими, му’еззини, морају бити из породице Вучјаковић што показује да је у тој породици још одонда било учених људи међу које свакако спада и Хасан, син Несухов. Мутевеллији свих његових вакуфа припадало је дневно по 14 дирхема што је била најбоље плаћена служба те установе.
Да је Хасан, син Несухов, Мостарац био учен човјек показује и то што је 1571. године преписао један фрагмент дјела из шери’атског права, на арапском језику. Аутор дјела није наведен, па Хасандедић сматра да му је аутор сам Хасан, син Несухов. Ми ипак мислимо да је, с обзиром да је употријебљен израз „кетебеху“, а не на примјер „еллефеху“, ово његов преписивачки рад. Рукопис је сачињен невокализираним насх писмом на 76 страница средње величине. Биљешка о преписивачу и години пријеписа налази се на 4.б листу. Ту је и чак шест отисака нечијих печата, вјероватно каснијих власника. Рукопис је важан и по томе што се на листу 30.б налази један цитат из Коментара који је на дјело Шират ал-ислам написао мостарски и благајски муфтија шејх Али-ефендија, а то може бити само шејх Ваиз Али-ефендија, познат и као одличан пјесник. Овим сазнајемо да је писао и коментаре на прозна дјела. У рукопису се налази и једна пјесма, писана касније, из списа (Тахрират) Шејха Јује, те један приказ о заузећу Кандије 1669. године, такођер додат касније. Овај се рукопис налази у Архиву Херцеговине у Мостару, бр. 685. Исписан је на прљаво-бијелом папиру и без увеза је.
Хасан, син Несухов, дакле, спада у наше најраније калиграфе и без њега се не може радити ни један попис босанскохерцеговачких калиграфа и преписивача оријенталних рукописа.
(наставља се)
|