|
Тако то бива са добрим људима и чврстим пријатељствима; не можеш се сјетити, па да те стријељају, кад сте се први пут срели. Јер добре људе кад сретнеш, чини ти се да их одувијек познавао, чини ти се да си их за своје добро, из својих њедара извадио. Најприје, у Заима сам гледао као у властитог оца. Потом, као у свога старијег брата. Како су године пролазиле, све више у њему гледах пријатеља и друга, као да смо у истој клупи годинама сједили. Постаде ми друг, а не престаде ми бити и отац и брат. Одавасмо један другоме најдубље личне невоље и тајне, показивасмо један другоме најинтимније љубавне фотографије. Није се, додуше, збивало да Заим код мене дође да какав савјет потражи, али сам зато ја од њега стотину пута молио да ме „насјетује“. Испричам му невољу, питам шта да радим, он рекне „Овако ћеш, Авдо“, и ја учиним тако како ми рече. Стотину пута, и ниједаред се нисам покајао. Није то била мудрост за коју се зна да долази са годинама, не, бијаше то некаква Заимова урођена памет и мудрост. А опет - нема памети која ће то објаснити! – бијаше у његовој мудрости, у цијелом његовом бићу, нешто сасвим дјетиње.
Невино, чедно, безазлено, топло и мехко. – Па добро, али шта је у свему, најважније? Бијаше Заим професор, бијаше режисер, бијаше пјесник, бијаше глумац (какав глумац – глумчина!), и бијаше, поткрај живота, продавач меда, у једном ресторану, у Семизовцу.
Како је све то могло, истовремено и складно, становати у једном Божијем створењу? Не знам. Нико не зна. Оно што се може докучити јесте спознаја до које људи долазе ријетко или толико касно да постаје бескорисно: Заим бијаше оличење Божијега закона по којему су мудрост и једноставност рођене сестре, и по којима се мудрост и не скрива нигдје другдје него у једноставности.
То се не да научити из књига.
То се морало учити – од Заима.
Нек је мир његовој племенитој души.
|