|
Ликовне композиције Зарифе Велић нису резултат перципирања и ликовне кристализације неког реалног модела: оне настају као чиста свјетлосна игра, као зрачење предмета које потискује и замјењује материју; оне се не позивају на материјални свијет и његова физичка својства – оне су само одбљесак скривених извора свјетлости, који као имагинарна огледала у дугим млазовима или у широким пресјецима обликују простор и одређују његове неухватљиве димензије. Док поглед, клизећи по површини предмета, региструје његове физичке величине, свјетлост обухвата предмет и његова материјална својства претвара у недефинисане контуре имагинарне структуре. Мотив се разбија, а на његовом мјесту се појављују облици које тек треба дефинисати и ликовно оживјети. Композиције Зарифе Велић оживљавају управо тај свијет који се крије у свјетлосној прашини која испуњава простор око нас.
 Композиције З. Велић нису само скуп свјетлосних пројекција једног виртуелног свијета, него и израз унутрашње енергије која настоји да се ослободи разбијајући геометријске стандарде и физичка својства предмета. Свака композиција започиње авантуру трагања за новим животом облика, за дефинисањем властитог предмета. Ништа није унапријед дато, ни предмет слике ни начин његовог представљања, јер свака појединачна композиција изнова трага за визуелним обрасцем друкчијег разумијевања и третмана структуре материје. При томе се компоненте геометријског модела предмета не рашчлањују, него се инсистира на лирским ефектима које материја производи својим вањским изгледом, својим унутрашњим пресјецима, својим разливеним облицима на граници материјалног.
Композиције Зарифе Велић су конципиране на два начина: као аутономна маса која зрачи властитом свјетлошћу и шири свјетлосни круг и преко граница физичког простора, или као изворна свјетлост која на својим крајњим рубовима обасјава неидентификовану масу којој одређује облик и даје живот. У оба случаја, као изворна или рефлектована, свјетлост представља једини извор енергије која обликује простор и оживљава предмете. Другим ријечима, то је свијет чију консистенцију одржава игра привидне материјалности и стварне свјетлости, празног простора и предметног свијета оживљеног снагом свјетлосне енергије.
Код Велићеве свјетлост отвара просторе лирских доживљаја и шири атмосферу музичке пуноће: њене композиције су лирске у изведби, у текстури, у материјалу, а музичке по концепту и по неухватљивим семантичким одредницама. Као што је слика метафоричко сажимање реалности, бескрајна тежња ка суштини, тако је и музика облик стварања без референтних вриједности, без пандана у предметном свијету. Зато композиције Зарифе Велић дочаравају она духовна расположења и оне афективне садржаје које може изразити само музика, односно ликовна представа која, осим привида, и нема друге суштине ни друге мисије изузев трагања за обликом. И као што слике сажимају реалност доводећи је на праву мјеру естетских облика, тако и музика генерира аутономну структуру, чија се асоцијативна вриједност ослања на властите звучне симболе изван круга препознатљивих знакова и покушаја њиховог опонашања.
Код Зарифе Велић музикалност ликовних композиција не произлази из предмета и мотива, из аранжираног штимунга ствари и призора који буде и подстичу осјећајност, него резултира из ликовног третмана материје, из фактуре и текстуре подлоге на којој пратимо настанак облика и њихове метаморфозе. Предмети и призори и не постоје на њеним композицијама; они се тек наслућују или их сликарка региструје у самом тренутку настанка, у оном пресудном чину којим се хаос материје претвара у поредак и љепоту облика. Отуда тај осјећај музичке структуре њених композиција: З. Велић не опонаша облике, не инсистира на њиховим физичким својствима – ту су предмети у зачетку који се тек наслућују, без стабилне семантичке основе, без имена, као говор без ријечи, као мелодијска фраза која настаје ни из чега, ex nihilo. Атмосфера се рађа скупа са настанком облика, као музичка пратња која је саставни дио живота облика и њиховог просторног одређења.
Мотиви З. Велић се понављају и варирају попут музичке фразе: у том цикличком обнављању нема еволуције, него стално обнављање процеса рађања, претварање масе у арабеску предметног свијета. Материја не престаје да кружи све док не добије контуре духовне пројекције унутрашњих суштина бића. У ствари, то је ликовни свијет без баналног садржаја, без препознатљивих предмета, али и без симбола; композиција се развија линеарно или ствара слојевиту структуру, али у оба случаја доминантан је фактор материје, њена фактура лишена изворних физичких одлика, разбијена у низ свјетлосних снопова.
Основна ликовна идеја З. Велић је лако препознатљива: она не опонаша предмете из реалности нити конструише свијет властитих предмета, него испитује управо ликовне слојеве пигмента, трага за крајњим границама фактуре, за ефектима боје (углавном бијеле). Та аналитичност у поступку и интровертност у суочењу са свијетом доприноси аутономији личног става и персоналности израза, али и пријети од сужавања и затварања хоризонта, од узлета у фиктивне просторе које само сликарство може дочарати. На тај начин се становите предности извргавају у своју супротност: аутентични облици попримају карактер декоративних фрагмената и плакатске поруке. На сликару је да формално-естетске карактеристике свог дјела артикулише као понорну визију свијета и као драму властитог искуства. Он то постиже сталним мијењањем визуре, технике, духовног хоризонта. Јер, без те одлучности (и ризика) свака ликовна идеја остаје на нивоу илустрације и необавезне игре.
За сликара, међутим, није важна само ликовна идеја, него и начин њеног обликовања: слика се ипак темељи на боји и цртежу, на симболима који захтијевају и одговарајућу технику представљања. Комбинована сликарска техника З. Велић највећим дијелом одређује карактер и ликовни дијапазон њених радова. Плошни третман који материју везује за подлогу, а њена физичка својства представља као пригушену свјетлост из позадине, не отвара најшире просторе фикције нити омогућава продор у нове умјетничке сфере. Вјерујем да би једноставнија, класична сликарска техника допринијела поимању ликовног простора као изазовног понора у коме облици настају и ишчезавају. Јер сликарска композиција је првенствено чин драматичног суочења видљивог и невидљивог, форме и значења, естетског облика и његовог асоцијативног круга. Потез киста раздваја и спаја те антиномијске свјетове, одржавајући мјеру између аутентичног и лажног, метафоричког сажимања и тривијалног представљања. То је порука за сваког сликара који питање технике ставља изнад спонтаног елана имагинације и неспутаног покрета руке, која бојом и цртежом преображава видљиви свијет.
|