|
У случају књиге Позоришни репертоар у Мостару 1879-2001 Салке Шарића тешко је не присјетити се добро познате опаске Албера Камија (: Albert Camus) да, у поређењу с другим, у нужној пролазности тренутка отпорнијим дјелима човјекове креативности, театар, ипак, представља умјетност најефемернију од свих. Јер, заиста, позоришна умјетност са животом самим није скопчана једино његовом илузијом и тумачењем што почиње онда кад дигне се позоришна завјеса и засијају позоришни рефлектори, већ људски живот и театарски чин као заједнички усуд дијеле и њихову иманентну коначност, нужност краја, неизбјежног завршетка, након којег свјетло новог дана или сјај театарске позорнице остају задовољство оних преживјелих, оних који остају да још неко вријеме трају у времену. Док су драмски текстови, нпр., прадавнашњих старогрчких трагичара и даље живи једнако као и прије више од два и по миленија, и док они бивају поновно оживљени сваким новим читањем у приватности читалачког чина или јавности позоришне изведбе широм свијета, ширег од оног о којем је маштао антички човјек, цијели свијет пренапучених старогрчких театара, глумчева ријеч и његов покрет, његова геста и његов дах,све што је чинило његово умијеће и све што је публици мамило одушевљење или гануће, дражило њезина чула и измамљивало усклик задовољства, све то, напросто, нестало је, и никад се неће повратити, нити је, пак, такво што могуће: збиља било којег позоришног чина, баш као и збиља самог живота, незаустављиво клизи иреверзибилним путевима времена. Умјетност театра умјетност је тренутка, умјетност без могућности повратка коначно, умјетност без могућности трајања. Истина, постоји и оно што је људско сјећање, постоје скривени простори свијести и подсвијести, и постоје у њима и даље она иста, стара, некадашња позоришна свјетла, шкрипа позоришних дасака, постоји глумац и његов креативни напор, његов живот и пулсирајући театарски свијет, но временом све је мање оног што и даље одолијева налетима човјекова заборава, оног што се и даље с поузданошћу памти и, коначно, све је мање оних који остају у свијету да памте, јер и они сами нестају полахко и постепено у времену, баш попут глумаца с театарске сцене онда кад се изгасе свјетла и спусти позоришна завјеса. Чини ми се, зато, да управо, између осталог, с овим у вези треба посматрати књигу Позоришни репертоар у Мостару 1879-2001 Салке Шарића.
Ова књига један је од оних покушаја, и то успјешних покушаја, да дио театарског живота БиХ остане упамћен не само сјећањима некадашњих и садашњих театарских посленика и људи од театра већ и – што је пак много дјелотворније – театролошким записом и описом као, на концу конца, чином отпора камијевски (: camusovski) схваћеној ефемерности позоришта као таквог. Тај дио босанскохерцеговачке театарске прошлости који регистрира Салко Шарић важнији је утолико више јер тиче се мостарског позоришног живота, који,наиме, данас (опет због оних важних веза између театра и саме збиље) готово да јесте сведен не на његов почетак већ, заправо, на саму доњу границу стварног постојања: сасвим супротно визији прогресивног развоја, позориште у Мостару данас одвећ је далеко од оне пунине театарских збивања која је прије готово четири десетљећа навела најзначајнијег овдашњег хисторичара драмске књижевности и театра др. Јосипа Лешића да са сигурношћу и поузданошћу знанствене тврдње позоришна дешавања у Мостару из времена почетка мостарског театарског живота опише синтагмом „града опсједнутог позориштем“, чија је деветнаестостољетна слика из далеког аустроугарског времена Лешића подсјећала на, како каже, „мали Вајмар (: Weimar)“. Зато је Шарићева књига Позоришни репертоар у Мостару 1879-2001 и данас потребан и врло важан гест упозорења на оно што је, трагом својих свијетлих почетака, мостарски позоришни круг представљао више од цијелог стољећа, све до времена посљедњег рата, кад напрасно и насилно замире, док се данас, више од десет година након Агресије, још увијек без већег успјеха бори за голи опстанак, сад, међутим, додатно оптерећен унутарњим подјелама и раздорима, баш као и сам град у којем лијева и десна обала ријеке представљају и даље тешко спојиве границе некад јединственог и потпуног, хармоничног и медитерански ведрог свијета.
Салко Шарић практичар је театра, глумац и редитељ те уопће цјеловита театарска личност, па ипак његова књига Позоришни репертоар у Мостару 1879-2001 таква је да ју је могуће посматрати и вредновати из више различитих теоријских углова, као што ју је могуће, такођер, користити и унутар више различитих знанствених дисциплина. Лично, као хисторичару књижевности БиХ једним дијелом, хисторичару овдашње драмске књижевности и театра, занимљива ми је, отуд, и као важан и успио покушај да се на једном мјесту представи пријеглед цјелине позоришних збивања у једном некад најважнијих средишта босанскохерцеговачког театарског живота, пријеглед такав да не укључује, како је то често обичај, дешавања само у професионалним позоришним кућама, већ и она из аматерско-театарских кругова, па чак и шире од тога, те се тиче, уз остало, и нпр. оперне и балетне умјетности те других различитих облика сценског умјетничког изражавања, не заборављајући, такођер, ни фестивалске догађаје те манифестације које се на овај или онај начин везују за театар као свој шири оквир. Начин на који овом широком интересном подручју приступа Шарић јесте, притом, примарно театрографски, па књига у основи представља низ театрографских записа мостарског позоришног живота током равно 122 године. Такво што, међутим, у сваком сегменту књиге надопуњено је и важним уводним биљешкама о сваком театрографски представљеном аспекту мостарских позоришних збивања из овог раздобља, уводним натукницама које готово у правилу представљају мале театролошке хисторијске синтезе свега оног битног што је обиљежило развој позоришта у Мостару од његова почетка, па до, коначно, наше најближе савремености. Све то заједно, на другој страни, и гест је који с успјехом надопуњава већ дуже вријеме присутну празнину у знанственом проучавању овог подручја, а самим тим и један од могућих индикатора великим дијелом потпуно неистражених питања наше драмске и театарске прошлости, питања којима би се у неким сретнијим околностима бавила сама театролошка знаност и друге с њом, на темељу ове проблемске области, повезане знанствене дисциплине.
Салко Шарић, иако свјестан нужности пропуста, а који су још вјероватнији с обзиром на углавном тешко стање босанскохерцеговачких позоришних архива и библиотека те других важних театролошких извора, књигу Позоришни репертоар у Мостару 1879-2001 писао је с претензијом потпуности и свеобухватности. У овој разумљивој и потребној намјери, сама књига прати све кључне развојне линије мостарског позоришта, почев од далеког времена аустроугарске окупације, кад већ само годину дана након окупацијског чина Мостар, као и друге израслије босанскохерцеговачке градове, шехере, вароши и касабе, почињу све чешће и све дуже походити прве широм наших простора тад уобичајене позоришне трупе, те нама данас романтично занесене позоришне дружине, а које су босанскохерцеговачку средину, ненавиклу на другачије облике живота из западног културно-цивилизацијског круга, упознавале, између осталог, и са западном традицијом театарске умјетности и на тај је начин, корак по корак, стварале и обликовале. Истина – напомиње Шарић у уводним напоменама Мостар је, попут сваког урбаног средишта османске Босне, познавао неке театарске форме и раније, посебно различите облике уличног народног „глумовања“ и оријентални театар сјена – карађоз. Мостар су, такођер, и раније походиле различите театарско-забављачке скупине из других дијелова Османског царства (прва, како данас знамо, већ 1669.) али ће Шарић, као и др. Јосип Лешић, исправно закључити да истински позоришни живот у Мостару започиње тек у увјетима аустроугарске управе, када с обзиром на различите културно-просвјетне и политичко-идеолошке прилике театар добива нарочито значајну улогу и постаје важним сегментом укупног јавног, друштвеног живота. Тад, како то врло зорно показује и Шарићева театрографија, у Мостару се оснивају различита културно-просвјетна друштва попут Црквеног православног пјевачког друштва „Гусле“ (1888, које од 1897. дјелује под именом Српског пјевачког друштва „Гусле“), затим Народног пјевачког и глазбеног друштва „Хрвоје“ (1888, које, такођер, мијења своје име 1897, откад се назива Хрватским пјевачким и глазбеним друштвом „Хрвоје“) те, коначно, Муслиманског занатлијског друштва „Иттихад“, односно Муслиманске читаонице (1905), чиме се уз мостарске српске и хрватске позоришне скупине јавља и бошњачка, која ће, иначе, прву своју позоришну изведбу приредити 1907, приказавши мелодрамски комад Абдулах-паша Сафвет-бега Башагића.
Сањин О. Кодрић
Филозофски факултет у Сарајеву
Одсјек за књижевност народа БиХ
(наставља се)
|