|
Ако узмемо истинско, етимолошко, значење ријечи република, те ју из погрешних руку ставимо на право мјесто добићемо Републику Босну и Херцеговину, а то значи имаћемо државу као и сав нормалан свијет и као и све државе екс Југославије. Зашто је само Босна и Херцеговина кажњена да не буде Република? Она је то била непуних педесет година и грађани су сјајно живјели по Цицероновој дефиницији коју је Јосип Броз устоличио. Вратите нам Републику Босну и Херцеговину подијељену по природним цјелинама: сарајевски, бањалучки, мостарски и други срезови. Бришимо дистрикте, кантоне, жупаније, републике.
Данашња Република (српска) подсјећа ме на изјаву Гаја Јулија Цезара (100-44 године п.н.е.) у римском парламенту: „Република не постоји. Постоји само име без тијела и лица.“
Ране и мине
Босна и Херцеговина је покривена ранама и минама. Мине уклањају минери, а ране остају нама да их заједнички лијечимо. Велики је то посао и за једне и за друге. А накарадна подијељеност је посебна болест и мука. Да добијемо лијепу државу потребно је да Радмановић, Силајџић и Комшић крену, загрљени, по Босни и Херцеговини, а да тик уз њих иду вјерски поглавари, збратимљени, Пуљић, Церић и Качавенда и да исту химну пјевају, здраву вјеру проповиједају и Републику Босну и Херцеговину стварају. Да иста буде секуларна, а не клеронационална, национал шовинистичка и неофашистичка. Да живимо у Републици БиХ која ће значити опште добро народа. Ако актуелни политичари не желе такву државу нека иду у пиротехничаре и уклањају мине. Била би то двострука корист за грађане Босне и Херцеговине. Народ ће сам лијечити ране.
Грми оркестар
Предуго грми оркестар премијера Милорада Додика. Састављен и од свирача и од трубача. Као онај на Титанику. И Додиков оркестар спашава нешто што се спасити не може.
Нисам политичар, већ аналитичар у једном времену у коме живим у мојој, и не само мојој, отаџбини БиХ. Отаџбина ми је једна и једина, а природно спојена у природну цјелину. Дјед ми је Херцеговац, а отац Босанац. Ја му дођем оно „и“ и то је та нераздвојна цјелина. Тако се осјећа и тако размишља већина грађана у БиХ. Сви смо ми привремени корисници ове земље, а не њени власници. Отуда је морамо чувати и сачувати онима који долазе. Што љепшу и богатију тим боље за наше насљеднике. То мора и Додик да зна и да се разумно понаша.
Због којекаквих Додика, на све три стране, распала се земља на државе односно торове, а у њима свако хоће да сачува своје стадо.
Дуже од петнаест година нико од власти и владајућих партија није ни нудио ни учинио грађане БиХ богатијим за међусобну љубав, здрав живот у здравој средини, апсолутно запослење, људске пензије, а не социјалу. Нема здравог разума, нема поштења и памети у владајућим кликама. Нуди нам се свађа, мржња, безумље. Да је било памети, етике и здравог разума били бисмо нормална држава. За све вријеме могли смо имати мирољубиву коегзистенцију међу народима илити грађанима БиХ, а не ово што имамо.
Може премијер Додик лагати неке људе неко вријеме, али не може лагати све људе све вријеме. И није он сам. Нису грађани БиХ забринути што ће њихов брод потонути, већ што ћемо ми невини и недужни страдати.
Нема потребе водити и водати Додике и Силајџиће по Америци. Њима давати савјете исто је и што глувоме говорити и слијепоме намигивати. Нека прочитају основношколску причу о два јарца на брвну. Доста нам је лоше музике. И инструменте и оркестар треба замијенити.
Мртви су потписници Дејтона, па тиме и споразум. Сам тај и такав Међународни мировни споразум у Дејтону био је силован, а све што је силовано мора бити и осуђено.
Влада ли влада
Шта ради, ако ради. Савјет министара? Којом Босном и Херцеговином она влада ако се не миче из Сарајева Града. Ни Предсједништво БиХ није ништа ефикасније. Сви нешто причају. Сви се договарају а воз стоји на слијепом колосјеку.
У Босни и Херцеговини има влада и владара за цијелу Европску Унију, али све њих плаћамо ми, обични грађани приде међународне властеле. Тако се добија зачарани, а затворени бх круг кредом, или босански лонац. И на крају уз све ове моје лудости ево мало Иве Андрића мудрости:
Свак носи моралну одговорност за оно што прича, и сваког треба пустити да слободно прича. Али допуштено је, мислим, на крају пожељети да прича коју данашњи приповједач прича људима свога времена, без обзира на њен облик и њену тему, не буде ни затрована мржњом ни заглушена грмљавином убилачког оружја, него што је могућно више покретана љубављу и вођена ширином и ведрином слободног људског духа. јер, приповједач и његово дјело не служе ничем ако на један или други начин не служе човјеку и човјечности.
(Штокхолм, 10.12.1961.)
И над овом Андрићевом мудрошћу, изреченом приликом пријема Нобелове награде за књижевност, могли би се замислити бх политичари, владари и властодршци, а и Кристијан Шварц Шилинг. Посебно би добро дошло премијеру Милораду Додику и његовом суиграчу Харису Силајџићу.
Лазар Манојловић
(2007.)
|