|
Oвих је дана град на Неретви страсно обгрлило и двоје младих, до ушију заљубљених Мостараца: Хрват Мате с десне обале Неретве и Муслиманка Емина, с лијеве. Њихову љубав ништа на свијету није могло побркати. Па је Мате постао – Аммар. Прешао на ислам, онда прешао преко Царинског моста и у тамошњој џамији заказао вјенчање са својом изабраницом. Догађај је, кажу очевидци, међу којима је било и неколико Матиних родица и пријатељица које су се прекриле шамијама, био дирљив. Свечан. Од драгости младенцима и њиховим сватовима низ лице су се скотрљале и сузе.
Па, ко каже да је, Мостар подијељен завазда и да у њему нема, нити ће бити суживота и толеранције!
Рођени, не берите бригу, док је љубави биће и толеранције.
Биће и бољитка.
А ко, у љубави и слози неће с нама – хиш!
С нама, честитим Бошњацима, Хрватима, Србима, атеистима, па таман неки од њих прелазили на ислам, или на кршћанство, свеједно.
Када би у овом записивачу било толико вјере, он би молио Творца свега видљивог невидљивог да нас не разликује, и да нас разврстава и сврстава само – по добру и злу.
Творац је велик, највиши. Творац је милостив и добростив и Он би услишио молбу – иако ће неки новопримитивци да се згражају на овакве „подуке“.
Као што се згражају на сваки помен толеранције у старој или Титиној Југославији.
Стога ћемо испричати причу што смо је недавно забиљежили на Градачачким књижевним сусретима. Причу је казивао проф др. Исмет Смајловић (90) човјек од угледа и имена и „живи лексикон“ који и бирвактилске догађаје памти као да су се јуче збили:
– Боље је бити без хљеба него без толеранције. До коре хљеба, инекако, можеш доћи, али када се толеранција изгуби једном тешко се обнавља, претешко… Сјећам се у Краљевини Југославији (од 1933. до 1941.) сваки час у школама је почињао молитвом: кад професор уђе у разред и одложи дневник, ђаци устају и редар започиње молитву коју сви углас понављају: „Молимо Те свемогући Боже, дјела наша претеци милошћу и помоћу својом и прати да свако наше дјело и свака наша молитва с Тобом почну и с Тобом да се заврше. Амин!“ Тако исто и на крају наставе: „Хвала Ти свемогући Боже за сва доброчинства Твоја који живиш и владаш увијек и довијека. Амин!“
Физички и ментално још увијек изузетно виталан професор Исмет Смајловић још ће додати да у Краљевини Југославији, а камоли Титиној Југославији није било као данас, ни близу вјерске нетрпељивости, мржње – сви у његовом разреду били су једно, били исто, а тако различити, тако своји и – нашки.
Зато, браћо, обгрлимо овај Градачац кад је овако убав, божанствен, обгрлимо земљу Босну и Херцеговину, сваки њен поток и јаругу, сваку њену травку и камен, сваку њену кућу, село и град, па ће нам свима бити боље и љепше, – рећи ће професор пред спомеником Хасана Кикића.
Бањалучанин Исмет Смајловић упознаје нас да горепоменуту молитву, на босанском и латинском језику памти само још један човјек у земљи, и то уважени професор Мухамед Хуковић у Сарајеву.
Дотле, Омер Побрић и Миралем Глуховић, земљом и свијетом проносе мирух севдаха и пјевају:
„Обгрлимо Мостар
И калдрму стару
Да нам мимар Синан
Сања у бехару.“
|