|
Веома је важно какве се опсјене налазе у средишту бића. Како њима рукује аутор? Он их свјесно умножава, али тако што их одијева у рухо успјелих магновених еквивалената. Тиме стих добија нову семантичку основу. Иде се даље од опажања каква су уобичајена у класичном версу. Поета интуицијом богати његове значењске зоне. Као у триптиху о трну – у оку, у срцу, у глави. Има више индикација у пољу спознаје. Овдје су попримили мисаону постулативност, којој је срећно придружена ритмичка складност, дакако у служби доживљајног опојмљења.
Сличног је својства и циклус „У кругу нестајемо“, гдје поета, путем крокија, рефлексија осликава чудо крхке човјекове егзистенције:
Од времена
До невремена.
Свјетлости нас
Зрака дијели
Постали смо
Ситна бића
узнијели се
И нестали.
У овој збирци поезије флуидира феномен осјећања као примарна одредница. Отуда у њој сретамо бројна афективна сјећања на слике разних временских дионица, живо прођенутих кроз доживљајни филтер. Осјећање је по правилу дејственије од суда. Суд може имати варљива озрачја, док за осјећање то није својствено. Оно исказује скривене слојеве душе.
И у пјесмама у којима преовлађује полемичка нота, као што су то пјесме из циклуса „Босански морнари“ и „Свијет ништавила“, осјећање надграђује пуки призор догођеног. Боље рећи њиме влада у визијској скали, која догођеном даје памтљив одсјај и пуноћу. Тема човјекове отуђености не егзистира у равни тематске урамљености. Њу поета универзализује, кореспондирајући са темама филозофског дискурса – невјерица, страх, ништавило и слично. Бијег од свега тога поета тражи у примислима које могу донијети наду и смирење:
Измишљам просторе
засађене јужним воћем
Усељујем птице
И пријатеље.
Од злом затроване средине, Елезовић жуди за преображеном средином. Са средином са људским знаком и блиском руком. Истина, у поезији, с обзиром на њена симболичка значења, не треба рачунати на исказну коначност. Она се продужава у читаоцу у виду асоцијацијских лепеза. Томе умногоме помаже ствараочев језик. Елезовић га преузима из народне матрице, давши му ферментацију савремене употребности. Ту мислимо на звук и на смисаону одредивост језика. Лингвисти су у праву кад кажу да језик којим пјесник говори одређује његову визију свијета. Нећемо рећи да је Елезовићев језик увијек способан да понесе терет визијске постојаности. Запажа се његово механичко ројење, а то је обично у оним приликама кад документаристичко има превласт над осјећањима. Треба знати да је она мисао ударна која је извучена из самог зглоба осјећајности. Један дио пјесникове збирке не садржи тај услов. Поета мора више мислити на слободнију дифузност стиха и на његову селективнију избирљивост.
Збирка је мозаички моделована. У њу је сабрано више тематских кругова. Рекло би се да сви извиру са врела опште егзистентне упитности. Кад ствари тако стоје, јасно је да се визијом ништа не доказује. Она је ту да изложи свој нутрени атлас, успостављајући синхрони однос између осјећања и идеје. Њих напросто рађа тренутак. Као код свих креација, нужно је да буду у развојној линији. Закључујемо да су такви и код Елезовића.
Тренуци се спајају захваљујући памћењу, али више интуицији. Уосталом, све чим смо обузети или окружени, карактерише начело узастопне супротности. Јер да није тако изостајали би ројеви идеја. Идеје витализују стечена сазнања. Уносе у њих откривалачке врлине. Посебно у сфери имагинативног медија.
Елезовић је доста вјешт у владању таквим захтјевностима. Његове поетске слике не дјелују анахроно, иако рабе коришћену мотивику. Ту у првом реду мислимо на круг пјесама које се тичу завичајног и родбинског миљеа. У тим пјесмама задржао је свјежину израза.
Овај поета теме омеђава временским круговима. Сваком кругу даје одговарајући идентификациони биљег, у појмовном и у изражајном смислу. Недаће рата апострофирао је умјешношћу доброг руковаоца. У њему је спознао празнину свијести оних који зло сију. Детерминисао га као болест, светрајућу и неизљечиву.
Код поете се осјећа примјетна склоност да сликом профилира зло. Трансцендира његову помаму и узроке. Тим начином прибавља стиховима дубину креацијског чина. Надахнуће се кроз дубину мјери. Као што има отпор према феномену зла, Елезовић се није лишавао преданог разумијевања према добру. Он га је особено потенцирао у оним пјесмама које се вежу за завичајно тле и за љубав родитељску… Пјесме таквог значења сврстао је у циклус „Мајка свемира“. По вриједности издвајамо антологијску пјесму „Бијели камен“.
Завичајна свјетлост засјењује све друге љепоте. У овој пјесми нарација је мирна и елегијски питома. Сва у предметности богатог субјекта, који понире до посљедњег капилара сна и жудње. Аутентична је она исповијест која се отјелотворује сама по себи. У овој збирци има више пјесама са високим досегом кристализације.
Елезовић нема само меку душу проматрача него и душу исказивача дубоких поетских свјетова.
|