|
____________________
Балетни спектакли
Пјесме љубави и смрти
(Представа загребачког ХНК у поводу обљетнице – 60 година
умјетничког рада Милка Шпаремблека…)
Шест десетљећа умјетничког и балетнога дјеловања Милка Шпаремблека, кореографа, који од свих јужнославенских рисача балетнога и плеснога мизансцена и арсенала гибова и покрета, има право, односно годинама је стицао то право, да се назива и редатељем, дакле творцем умјетничке цјелине, обиљежено је на озбиљној умјетничкој разини у Хрватском народном казалишту у Загребу.
Чудесно, на трен иритантно реална, а већим дијелом поетски метафизичка глазба Густава Малера у драматуршком промишљају призоришта и фигура, у њима, Милка Шпаремблека, добила је, још једанпут, аутентичног, никада поновљивога читача и УМЈЕТНИКА – тумача – проводника креативне енергије глазбенога тоновља у незаборавне, упечатљиве позорничке слике!
Архетипска фресковитост позорничкога карусела, на начин Шпаремблеков, темељно се издиже изнад Друге Малерове симфоније, али и дјела Пјесме о земљи, Пјесме путујућег дјетлића и Дјечаковог чудесног рога.
Сценска приповједност, која никада код Шпаремблека нема елемената дословнога и дословности, која „уништава“ сценску дескриптивност, свој ход кроз просторишта и времена освјетљава и подцртава (додатном!) говорном артикулацијом њемачког пјесништва пучкога подрјетла.
Наравно, ни овога пута мудри Шпаремблек није пропустио да свој филозофско-умјетнички хедонизам „нахрани“ дијеловима блиставог пјесништва Ничеа и Тагоре…
Крећући се кореографском, супер сувременом, лингвалношћу, у варијацијама између Ероса и Танатоса, овај моћни мислитељ маштовитих цјелина за балет, који и није увијек на „врховима прстију“, имао је креативне и надахнуте пратитеље у Милки Хрибар-Бартоловић и Илиру Кермију.
Вјечни путник Илира Кермија снажна је евокација емотивног у односу према метафизису представе.
Вриједи поменути и умјетнички допринос Овидиу Мусцалу и Петре Варговиц.
Ипак, овај балетно-ликовни, умјетнички спектакл Ђенизи Пецотиоћ, костимографкињи и скулптору Свану Вујичићу (маске) треба захвалити за своју непоновљивост, коју је трајно оставио, у нашим очима…
Хедонизам за оне који знају гледати и слушати!
И овом је поставком на сцени хрватске стожерне казалишне куће Шпаремблек засвједочио двије крупнице своје каријере: интелектуално надахнуће у проматрању тоталитета свијета и бескрајну машту у балетној и сценској лингвалности.
Браво маестро Шпаремблек!
____________________
Мјузикли
Лако да лакше бити не може!
(Паљетак-Јусић Дан од Амора – мјузикл у интерпретацији
Казалишта Марина Држића из Дубровника)
На Валентиново Сарајлије су видјели, а посредством Сарајевске зиме и подузетнога јој директора Ибре Спахића, једну лаку, до необвезатности, питку представу дубровачких казалишних госпара.
У представи Дан од Амора, насталој на темељима држићијане редатељ Владо Штефанчић инсистира на лакоћи, лепршавости, „љувеним чувствима“, правећи низ сценских таблоа – ситуација које кореографски надграђује, надсвођује Сузана Силва, ауторица, иначе, врло сувисле умјетничке кореографије у бројним театарским, али и ТВ спектаклима (што се, неминовно, види и у овој представи!??!).
Редатељу је од помоћи био и сувремено суверен сценски простор, ликовно обликован од Марина Гоцеа.
Видео пројекција Денија Шеснића, сувише је предвидљива, и поред своје аутентичне ликовности, сувише ван темељног театарског мишљења.
Представом глумачки доминира Фране Перишин (Грижуа).
Мара и Бара, на звонику дубровачком, оживљавају сценски, с мјером, а невјеројатно духовити Нико Ковач и Ивица Баришић.
И док је у шансоњерском маниру, а редајући арсенал својих моћних глумачких потенцијалности бриљирао Фране Перишин ова два глумца давали су дубровачку, специфичну, „финецу“ – један слој духовите дубровштине овој представи Казалишта Марина Држића.
Ипак, представа је прелака, на рубу ревијалности, без обзира на изврстан текст Лука Паљетка и глазбу врхунске дубровачке умјетничке учитаности у простор и вријеме, маестра Ђела Јусића.
Такве су нам представе потребне, публика их обожава, а интендант Петар-Мишо Михоћевић то мудро користи и прави спектакл који ће се гледати!!!
Није баш све у театру смишљено ради намрштених критичара.
Театар ипак живи од пучких жудњи и веселости која, понекад и обавезује! ! !
____________________
Тријумф глазбе!
(Краљевска филхармонија из Штокхолма, са диригентом
Аланом Гилбертом у Народном позоришту Сарајево)
Десило се чудо глазбе у дворани Народног позоришта Сарајево. Зато и јесте аутор ових редака „скокнуо“ ван Босне и Херцеговине, да још једанпут послуша овај чаробни оркестар.
Вриједи живјети да се, тек једанпут у животу (можда: никада више!?!) послуша ова глазбена хармонизација, овај благдан за чуло слуха, овај тријумф глазбе!
Шведска влада помаже Босни и Херцеговини, на један ријетко суптилан начин – шаље нам своје врхунске умјетнике, који наш живот чине сношљивијим, и у најбољим тренуцима, разгаљујуће љепшим.
На трен повјерујемо да стварно јесмо дио еуропске цивилизације!
Тако је било и овог пута: Краљевски филхармоничари показали су двије компоненте врхунског музицирања – интерпретативну моћ свих дионица оркестра и сјајан суоднос са солистом.
Најзначајнијим, крунским догађајем ове концертне баканалије – посластице за зналца, али и просјечног слушатеља и кибица треба забиљежити наступ солисте на труби Хакана Харденберга, који је дворану Народног позоришта Сарајево, буквално, дигао на ноге.
Свирао је сувремено дјело Олге Највинт, Аустријанке, али и Хајднов Концерт за трубу у С-дуру.
Бриљантна чистоћа тона и невјеројатна „дужина даха“, виртуозност извођења у „брзим“ дијеловима партитуре, све је то био један невјеројатни доживљај…
У другом дијелу концерта изведена је Четврта Брамсова симфонија у Е-молу.
Прецизно, надахнуто, величанствено.
Била је то и вече диригента Алана Гилберта, који је супериорно владао оркестром, који је у ствари скуп врхунских еуропских глазбеника.
____________________
Шостаковић и Београђани – за доживљај!
Београдски филхармонијски оркестар, који као институција дјелује од 1923. године, захваљујући околностима – окончању Сарајевске зиме 2007, гостовао је у сарајевском Народном позоришту.
Под равнањем диригента Доријана Вилсона Београђани су извели захтјеван програм.
Свирали су Шостаковићеву Шесту симфонију, те Елгарове Енигматске варијације и Пеброилов Балкан болеро.
Овјенчан вишеструко, еуропским диригентским одличјима Доријан Вилсон је и пред сарајевском публиком показао раскошан регистар глазбених рјешења, минуциозног смјера, а посебно је импонирао његов партнерски, умјетнички прожимљен, однос са свим дионицама и одсјецима моћних београдских филхармоничара.
Када погледате овај Филхармонијски оркестар, онда се на први поглед, увјерите да је ово ансамбл изгледне будућности!
Јер, невјеројатно млади састав Београдске филхармоније, са својом прецизношћу и инструменталним виртуозитетом гарантира еуропски звук, још дуги низ година, у свим просторима, у којима буду, позивани…
Да их оплемене и учине нестварнијим, наравно!
И оплемиће.
Величанством еуропске глазбе!
|