|
Гокан Ченгизан (Турска)
Сова на мом рамену
Из великих дубина истиче блато
Горе су дјеца разиграна попут таласа
Шаке су нам пуне облутака, дајемо их немирним водама на бројање
Два, три, још више
Попут слијепих кртица које нису видјеле свјетлост дана
Поново смо на тој невиној земљи
Неприкосновена чаролија благосиља моју невину младост
Једна сова на мом рамену, плаче јер сам наводно побјеђен
Сруши се моја добронамјерна куло!
1982
Хуан Октавио Пренс (Аргентина)
Коријени
Говоримо једним језиком који нам је
неко донио
из неког далеког времена и
простора.
Можда се сјећамо боје усана и гласа
дароватеља или нападача.
Свијет је пун носитеља језика,
како их препознати?
Изопачени идеологијама и повијестима,
у дарове претварамо наметнуте
ствари,
љупко их мијењамо,
(да би спасили неку стару кривицу?)
да би и ми имали право
да будемо
дароватељи.
С талијанског: Ирма Хиберт
Барбара Корун (Словенија)
Бијели бикови
отворим прозор
и у собу бану
бијели бикови ноћи
она
попут тамне сјене
спи
њена кола је хладно
холандско платно
у сваком чворићу
луна се скрива.
свилена је њена кожа
када се стопи
баршунаст њен шипраг
угиба се пода мном
шумска маховина њеног спола
приме ме уста
вир цвјетне воде
језиком цртам
исхлапљиве чипке
међу њене пупољчиће
засљепљујуће бијел крајолик
изгубљена путница
како шушти и пуцкета
црнина косе
врх језика
дотакне опну неслуха
забруји струна неријечи
Симоне Триедер (Њемачка)
Томас Хартман
Зрње жита за доручак
Каква чаролија лежаше
негда преко овог мјеста
на ком сад ова пластична доза
из супермаркета зјале хвата
Овдје је мислим стајало
грмље зóве
Ми бисмо се
прахом са
реса цвасти
напудерисали у грофове
вилењаци нас пецкали
врбовим шибама
зеленим и плавим
Каже се
они се враћају —
Хиљадугоструко се кревеље
са паковања зрња жита.
Орсолиа Калаш (Мађарска)
Гунђати под шљивом
На гранама успомена.
Премећу ме у ово годишње доба
„премеће ме у један други љетњи сан“
који јог недавно бјеше плод мог говора,
тек толико, ништа више,
тек у виду поређења.
Као да су ме ноћас
овдје окачили,
необична је моја сјенка поред стабла –
као да ме све то нечим дотиче.
Као што ми је јутрос,
можда због врта, због дрвећа
и можда зато што је убрзо престала киша,
али дувао је вјетар, толико пријало
да гунђам под шљивом –
„ништа није стварно, све је дозвољено“.
С мађарског: Арпад Вицко
Кент Џонсон (САД)
Багдад
Ох, мала круно од жељеза изливена по лику имамовом,
шта радиш у друштву ових ужарених инспектора и пекара?
И мала загорјела вечеро на столу постављена
(и хрскава дјевојчице са марамом обучена за школу),
шта радиш поред ове лопате за ђубре,
цврчиш као коцкице леда у рушевинама малог музеја?
И мали скелете банке по ком падају пахуље од новца,
зар јог не могу подићи своје обвезнице за бебу?
Лаку ноћ мјесече,
лаку ноћ сокне и сатови с кукавицом.
Лаку ноћ мале ноћне посуде и корито тамо гдје је некад била гостиона
(урна скршеног поноса),
шта радите поред ових малих колица
поред неколико печених кокошки?
И ви, смијешни точкови што се окрећете на поштаревом камионету,
камионету са прахом писма мале хрскаве дјевојчице са марамом обучене за школу,
зашто личите на америчке експерименталне пјеснике који не иду нигдје
на малим бициклима за вјежбу?
Лаку ноћ утези и балетанке
под гипсаним сводовима Садамове музичке дворане.
Лаку ноћ мјехуре Хелен Вендлер и врчу из Тенесија.
(мада не знам откуд ово у Багдаду?)
Лаку ноћ поцрњели ибису и пар кључева.
Лаку ноћ, лаку ноћ.
(И мала џамијо, као конзерва прстом отворена, што си се исто као и творница мухоловки разлетјела у парампарчад, покривајући облик човјеколики облик
(џамија): он посрће низ Авенију мученика. Зар је важно ко говори, он мумља и мрмља, главе помало у пламену. Лаку ноћ и теби.)
Лаку ноћ мјесече.
Лаку ноћ сироти људи који де наслиједити мјесец.
Лаку ноћ прва издања Дас Капитала, Новум Органума,
Симболичке сличности између поетских блогова и нафтних извора,
и Курана.
Лаку ноћ нико.
Лаку ноћ господине Кент, лаку ноћ, јер ускоро се мораш
пробудити и протрљати очи и схватити да си мртав.
С енглеског: Азра Радаслић
Иво Мијо Андрић
Сарајевска ћуприја
Ту гдје су јарци укрштали рогове
док су мостили двије обале,
данас пјесници стихове говоре
да се времену прошлом захвале.
Ту се јог виде трагови путника
који су Босном вазда ходили,
добрих Бошњана и намјерника
што су Башчаршију лијепу походили.
Козја ћуприја на прагу Сараја
проживјела је бурна стољећа,
у срцу мога завичаја
гдје се рађају зиме и прољећа.
Камо год идем кроз ведре мисли
протјечу слике Сарајева,
и жубор Миљацке испод ћуприје
у души мојој севдахом пјева.
Живи и расти најљепши граде
на срећу људи који то воле,
нека се нове ћуприје граде
и ратне ране нека не боле.
Мјесеца маја двије и седме
изнад Бенбаше, под Требевићем,
дружба је пјесничка частила жедне
лирским нектаром – божанским пићем.
Сарајево, маја 2007.
|