|
Како су наумили, урадише. Обиђоше сву околину. Голему ливаду гдје краве пасу, дођоше и до дијела који сију, па до кукурузишта, али нигдје Шаре.
Вратише се. Мало попричаше, шта би јој се могло догодити, па легоше.
Прође ноћ немирна сваком од њих. Чим пуче зора, подизаше се и кренуше у потрагу Сулејмен и Омер. Мунира оста да намири краве и ситну стоку.
Обишли су шта су стигли. Ако би наишао који од комшија питају за краву, нису ли видјели. Али, узалуд! Зађоше у шуму, заједно не раздвајајући се. Ако нешто наиђе боље да су скупа.
Нису могли да вјерују колико су подручје обишли, а јунице нема. Пола дана је прошло и одлуче да се врате.
Сутрадан испустише опет краве и остало за пашу, као и обично.
„Све мислим, да ће их првотељка“, како су јој знали тепати, „чути, па ићи према њиховом гласању, ако није далеко залутала“, рече Омер, испуштајући стоку.
По кући и њиви су се наставили послови. Много посла, кратак дан. Брзо им прође тријебећи њиву и сабирајући класуру.
Како год, и шта год раде, тако мисле на Шару и причиња им се да је чују. Мало се измакну, па прошетају около, али ништа. Изиђу на узвишицу одакле се виде говеда, па погледају и према шуми. Узалуд.
Пролетјеше у нади, потрази и раду неколико дана. Читава хефта.
Хајвани се сами врате кући, а они трк у штале да виде. Нема првотељке Шаре.
„Сад је већ нешто големо морало да јој се догоди. Понајприје би могла залутати дубоко у шуму, што је и опасно, или наишла на каква лопова“, уздахну Омер.
„Ма ја би, вала Омере, да ми овако сво троје још једном кренемо према шуми. Ако је залутала дубоко, понијећемо мотке, шта знамо, има ружне дивљачи“, рече Мунира.
Није требала дуго да их наговара. Кренуше. У рукама Омера и Мунире кратак дебео колац, а Сулејмен између њих. Право у шуму. С почетка се и могло ходати, а што дубље, то се испреплетале оструге и лозе о дрвеће, па теже. Што рукама, што моткама, крчили су пред собом.
Сприједа ситније дрвеће, нешто љељка и шипражја, а што дубље, сами храст и буква. Издигло се дрвеће као да хоће да дотакне небо и саплело грање. Већина се већ ослободила лишћа.
Иако је сунце високо на небу, тама и мрак влада густом скоро непроходном шумом. Ни птице се не чују.
Гледају се сво троје, па погледом питају, би ли се вратили.
Пошто нико није изговорио ту ријеч, наставише.
По Омеровој оцјени нађоше се у пола шуме, окружени дебелим стаблима, тишином, силним опалим лишћем и од свега помало страхом. У ову шуму залазило се само кад би се требало посјећи дрво у веле-вакта. Тада би кренуло по неколико људи са сјекирама.
У тишини, напола успаване шуме зачу се с лијеве стране како с висине пада вода. Кренуше према хуку. Знали су да има бистар ко суза поточић, који је скакао са омањег брда. Ако му можеш прићи и напићеш се чисте воде. Знало се за ту воду, али није била приступачна.
Требало би сићи низ једну страну, па се опет успентрати до њега.
Приђоше. Укопаше се од чуда и истовремено обрадоваше. Недалеко од воде, низ другу падину, под големим стаблом крава, а теле сиса. Одмах се могло од ока оцијенити да је телету отприлике хефта. Шара у малом издању.
Брзо слетјеше низа страну према крави, спуштајући се плазе низ лишће. С леђа гледајући као да се Шара наслонила на велико дрво главом. Мирно стоји, непомична, да би теле могло дојити. Још више се скаменише кад дођоше под дрво и угледаше призор. Шара притисла роговима вука уз стабло. Вук мртав, она отањала од отељаја, а вјероватно и глади. Видљиво суха. Теле живахно, није се ни уплашило, само удара главом о виме и доји.
Притрчаше да је избаве из тог положаја.
Мунира прихвати теле. Омер рукама Шару за рогове који су се мало забили у дрво, Сулејмен спреман, за сваки случај, да млатне мотком вука.
Како помаче краву, загрливши је око врата, вук трехну у оно лишће. Није требало ни гледати га.
Сви прихватише краву да је заокрену, изморену, изнемоглу. Она исклизну из њихових руку. Леже на земљу, повукавши за собом Омера.
Покуша Омер и Сулејмен да је подигну, а она баци поглед према Мунири и телету, и издахну на Омеровим и Сулејменовим рукама, док су је још миловали.
|