|
2. Корисници права
Као што смо већ истакли, држава је дужна да осигура људска права свим особама у својој надлежности (под својом јурисдикцијом). „Синтагма људска права показује и њихову природу и њихов извор: то су права која има свако, самим тим што је људско биће. Сва људска бића их посједују, без обзира на права и дужности које појединац може имати (или немати) као грађанин, члан породице, радник, или члан било које друштвене или приватне организације асоцијације. То су универзална права.3 Идеју свог важења људска права су првобитно црпила у доктрини природног права. Но, та права све више налазе свој позитивноправни израз у универзалним и регионалним међународно-правним уговорима и декларацијама У надлежности државе нису само њени држављани, па ни особе које се налазе на њеној територији, већ сви они који ради остваривања својих права зависе од одлука њених органа. Дакле, на повреду свог права може се жалити и недржављанин који се налази физички веома далеко изван територије односне државе. „Доктрине о људским правима постављају стандарде политичке моралности, надилазе оно што је можда садржано у закону или у обичају и пракси појединих политичких заједница.4 Заправо, „људска права апстрахирају од свих индивидуалних значајки својих носилаца и ослањају се само на припадност роду као таквом.5 Ово правило важи и у случају када нека особа није држављанин државе која је прихватила међународне обавезе. На примјер, један држављанин Кине, која није ратифицирала Пакт о грађанским и политичким правима, има, када се налази у надлежности, рецимо, Босне и Херцеговине (која је обавезана Пактом), сва права из наведеног Пакта. Из истих разлога, он је заштићен и Европском конвенцијом, коју Кина уопће не може да потпише, јер није и не може бити чланица Вијећа Европе. Исто тако, ако се нађе у надлежности неке државе која је прихватила право појединаца да се обрате међународним судовима или другим надзорним органима, онда има право поднијети жалбу и тим органима. Тако би, „у нашем случају“ (претпостављеном примјеру, напријед наведеном) Кинез, могао да се жали на поступке органа Француске, па би чак могао да бира хоће ли се обратити Европском суду за људска права (јер је Француска прихватила такву обавезу по Европској конвенцији) или Комитету за људска права (јер је Француска ратифицирала и Факултативни протокол уз Пакт о грађанским и политичким правима). Дакле, могли бисмо рећи (и прихватити) слиједеће стајалиште: „Људска права су главна резултанта и најзначајнији показатељ између Власти и личности, што ће рећи основног политичког односа.6 Проблематика људских права је самим тим и проблематика власти, односно политика људских права је напор да се постигне коегзистенција личности (човјека, људи) и власти у једном неизбјежном односу.
3. Уношење обавеза у унутрашње право
Да би особе у надлежности државе могле да користе своја међународно зајамчена права, она, разумљиво, морају да им буду правно доступна, односно та права морају да постану дио унутрашњег права те државе, јер се међународно право у начелу не односи непосредно на појединца. Особе „у надлежности државе“ не могу се позивати на извор међународног права, ако не постоји норма унутрашњег права која их на то овлашћује или им то омогућава.
Уношење (инкорпорација) међународних норми у унутрашње право овиси од уставног поретка државе. Међународно право људских права не одређује како ће поједине државе трансформирати своје међународне обавезе у остваривању права особа у својој надлежности. То се оставља држави, с тим да се од државе очекује задовољавајући резултат. Ако држава не испуни своју обавезу, биће међународно одговорна према другим сауговорницама, али је та чињеница, с обзиром на природу међународних уговора о људским правима, за појединца (човјека) чија су права повријеђена од мале практичне користи.
Устави савремених држава имају различит однос према међународном праву и међународним обавезама, и тај однос креће се између двије крајности. На једној страни су монистички системи, који прописују да све или бар неке норме међународног права непосредно важе и да имају већу правну снагу у односу на унутрашње правне норме, без потребе да се тај однос и посебно утврди унутрашњим прописом. На другој страни су дуалистичка рјешења, која строго одвајају међународно од унутрашњег права. Према тим рјешењима, унутрашњи органи не могу непосредно примјењивати међународне норме, осим ако те норме нису на уставом прописан начин унесене у домаће законодавство.
У стварности не постоје сасвим чиста рјешења. Монистички системи разликују се међусобно по томе да ли непосредно прихватају све или само неке изворе међународног права. Дуалистички системи, који ријетко прихватају изворе међународног права који нису уговори, могу се „понашати“ на начин што законодавац ратифицира међународни уговор који тада добија форму унутрашњег законодавног акта, или могу извршити „правну трансформацију“ тако што ће донијети закон који је по садржају истовјетан као и међународни уговор. Осим концепције (теорије) дуализма и монизма, постоји и теорија координације, која је блажи облик дуализма и која полази од поставке да међународно и унутрашње право функционирају на различитим пољима и да свако има примат на свом пољу. Према овој теорији, не постоји сукоб између унутрашњег и међународног права, али може да постоји сукоб обавеза, односно могућности државе да на домаћем плану поступа у складу са својим међународним обавезама. Посљедица наведеног није да унутрашње право не важи, већ да постоји међународна одговорност државе ако не испуни своју међународну обавезу. Чини се да ова теорија највише одговара стварности.7 Разлике у односима међународног и унутрашњег права нису толико значајне ако постоји „добра вјера“ владе, јер су нека прилагођавања међународних уговора о људским правима нужна, с обзиром да ти уговори у већини случајева сами по себи нису извршиви (self-executing), тј. не могу се непосредно примјењивати без допунског прецизирања. То су случајеви када држава преузима начелну, опћу обавезу. Као примјер, може се навести члан 2 ст. 1д Конвенције о расној дискриминацији: „Свака страна уговорница забраниће и окончати свим расположивим средствима, укључујући ту и законодавну дјелатност ако то околности траже, расну дискриминацију од стране било кога лица, групе или организације“.
Из примјера који смо цитирали видљиво је да се државама уговорницама оставља да бирају средства како ће забранити и окончати расну дискриминацију. Оне не морају доносити нове прописе, ако су постојећи задовољавајући или се могу протумачити у складу с преузетим међународним обавезама. У сваком случају нико се не може жалити на дискриминацију још мање бити кажњен за њено практицирање само на основу цитираног текста – потребни су конкретнији унутрашњи прописи, наравно, уколико такви прописи не постоје, те да се ти прописи (постојећи прописи) не могу протумачити у складу с преузетим међународним обавезама.
Унутрашњи прописи могу бити потребни и онда када међународни извор ближе описује право корисника. На примјер, члан 25 ст. 2б Пакта о грађанским и политичким правима предвиђа право сваког грађанина да: бира и да буде биран на стварним повременим изборима, који на основу општег и равноправног права гласа и уз тајно гласање зајамчује поштовање воље бирача. Нико се не може, само на основу наведене норме из међународног уговора, појавити и тражити остваривање својих бирачких права. Држава мора да донесе изборни закон (изборно законодавство), којим ће се регулирати у којим временским размацима ће се одржати избори, ко ће их расписати и за које државне органе, ко је грађанин и бирач у смислу држављанства, узраста итд. Када држава донесе изборно законодавство, то законодавство се може оспоравати, као и његова примјена, ако нису у складу са обавезама из међународног уговора. Међународне норме дозвољавају прилагођавање унутрашњих прописа када су у питању дозвољена ограничења права. Ограничења се морају прописати законом.
Ако међународна норма тражи од државе да кажњава неке радње које угрожавају људска права, она мора донијети одговарајуће кривичне прописе и из разлога да не би дошло до повреде једног од основних људских права да човјек не буде кажњен за дјело које у тренутку извршења није било прописано као кажњиво дјело и казном која унапријед није била прописана (nullum crimen, nula poena sine lege). На примјер, према члану 4, ст. 2а Конвенције о расној дискриминацији, потписнице се обавезују да прогласе кривичним дјелом свако ширење идеја заснованих на расној супериорности или мржњи, свако подстицање на расну дискриминацију, као и сва дјела насиља, или изазивање на такво насиље, усмјерено против свих раса или сваке групе лица друге боје или другог етничког поријекла, као и пружање помоћи расистичким активностима, подразумијевајући ту и њихово финансирање. Ако држава на задовољавајући начин не измијени и допуни своје кривично законодавство, биће међународно одговорна, али нико не може бити кривично гоњен само на основу наведене одредбе Конвенције о расној дискриминацији.
Примјена међународних норми о људским правима умногоме овиси од тумачења стандарда у тим нормама, тј. појмова које текст норме не дефинира него им значење подразумијева. Такви су појмови, на примјер, „достојанство“, „у демократском друштву“, „понижавајуће“, „самовољно“, „разуман“ итд. Ови стандарди имају и универзално значење па их у том смислу примјењују и међународни уговори, али њихов смисао овиси и од садржаја одредби домаћег законодавства и тумачења које су им дали државни органи у пракси. У правној литератури различито се одређује појам „стандарди“. Тако се, на примјер каже: „Међународни правни стандард означава оно: „што припада праву ex aeque et bono, што се у свом елементарном правном облику усталило, било као идеја, било као правна чињеница, што јесте или би могло представљати универзални минимум неког правног правила, независно од тога да ли је саставни дио унутрашњег или међународног права“.8 Заправо, међународни пропис упућује на домаћи, осим ако овај није у изразитом нескладу с уобичајеним значењем супротан некој другој међународној норми. Тако, на примјер, држава слободно прописује ко спада у породицу, и то може учинити на различите начине и у различитим ситуацијама – ради ступања у брак, наслијеђивања, остваривања права на пензију, али не може да намеће неразумна рјешења, рецимо да малољетно дијете није члан породице, или да донесе дискриминаторске прописе, као што чине оне државе које јог увијек искључују права ванбрачне дјеце у односу на своје очеве. Стандарди се морају тумачити у складу са опћим правним начелима које признају просвијећени народи. Ова се начела изводе из принципа заједничких свим или већини признатих правних система свијета. Ова се начела нарочито често спомињу када је ријеч о процесним правилима. Читав скуп људских права везаних за правично суђење (што је такође стандард) не би се без основа сагласности свих правних система могла тумачити. Иако се поступци у појединим земљама разликују у погледу улоге судија, тужилаца, одбране итд., правично суђење свуда подразумијева неке основне елементе, као што су равноправност странака, право да се буде саслушан и да се предлажу докази, доступност доказа свим странкама итд.
Једно од важних правила савременог тумачења унутрашњих правних норми, посебно оних које се тичу људских права јесте да се те норме морају разумјети тако да буду што више у складу с одговарајућим међународним нормама. Ово важи и за државе које прихватају „чисти дуализам“. И члан 2. Пакта о грађанским и политичким правима полази од тога да су устави и закони савремених држава већ садржавали одредбе о људским правима и да ће их стога државе само допуњавати и усавршавати да би на тај начин достигле међународне стандарде. То значи, треба успоставити права која нису постојала, или постојећа права „ојачати“ доношењем нових прописа или укидањем оних који су у нескладу с међународним обавезама. Неријетко, државе су склоне да се понашају као да су већ ратифицирале међународне уговоре само ради презентирања добре воље, које не тражи озбиљне промјене у самој земљи. То се догађа посебно у оним земљама које су поносне на своју стару традицију поштивања људских права, при томе губећи из вида опћи напредак и „на пољу“ људских права који се у међувремену догодио. Тако су, на примјер, САД ратифицирале Пакт о грађанским и политичким правима тек 1992. године у увјерењу да је њихов правни систем толико савршен да га ни у ком погледу не треба значајније мијењати. Зато су приликом ратификације ставиле бројне резерве, чиме показују да немају намјеру проширивати обим људских права која њихови унутрашњи акти већ конституирају.
(наставља се)
Др. Нурко Побрић
судија Кантоналног суда Мостар
____________________
1 Рејмонд (: Raymond) Плант: Сувремена политичка мисао, Загреб, 2002., стр. 318.
2 Паоло де Стефани: Увод у систем заштите људских права, у: Читанка људских права, Сарајево, 2001., стр. 47.
3 Џек Донели (: Jack Donnelly): Међународна људска права, Сарајево, 1999., стр. 25.
4 Рејмонд Плант, нав. рад, стр. 320.
5 Јозеф Исенсе (: Josef Isensee): Држава, устав, демокрација, Загреб, 2004., стр. 287.
6 Жак Муржон: Људска права, Београд, 1998., стр. 13.
7 Видјети: Војин Димитријевић и др.: Основи међународног јавног права, Београд, 2005., стр. 65.
8 Слободан Бељански: Међународни правни стандарди о кривичном поступку, Београд, 2001., стр. 10.
|