|
Слово ово почињем без прве реченице, другом трећом, без унапријед разрађеног плана, збрда-здола, неуредно о реду и раду, неозбиљно о озбиљном, уздајући се, можда и узалуд, да ће ме од оправдане критике заштитити пјесничка слобода, извући понека разиграна ријеч, стилска фигура ил’ мисао. Моја одлука тврдоглаво остаје уз тај потез и ризик.
Зашто се у овом слову не придржавати устаљених оквира, шаблона и клишеја? Зашто не поћи од садржаја књиге коју држим у руци, проћи кроз њу као путописац неким крајем, уз помоћ књиге сагледати прошлост – даљу и ближу, омеђити мјеста овог микропростора, побости вертикалу кроз миленијска раздобља, пратити трагове човјека овог краја на земљи, под земљом и над земљом, помоћи читатељу да је боље разумије и схвати...
Не, нећу тако. Бојим се да бих у овом кратком слову пошао, а не дошао, започео, а не довршио, бездушно удушио душу, не осјетио осјетила која је писац С Видошке градине морао отворити и уврстити у дјело ове врсте, искачући из устаљеног, одустајући од стереотипног. Је ли то обала до које лакше пливам, је ли то сламчица за коју се лаћам? Нека је, па шта! Морам отворити чула тамо гдје она морају бити отворена, видјети, чути и дотакнути неодољиво, омирисати и окусити понуђено, за показано људство уљудно рећи браво, задрхтати од узбуђења, остати забезекнут ил’ задивљен љепотом…
Свеједно ми је гдје се љепота налази – у тексту или у фуснотама. Да, фуснотама. Какво се богатство у њима крије! Зрнца живота сабијена као у шипку, све врви као у мравињаку.
|
Стипо Манђерало: С Видошке градине
|
|
Од 32 градине у ливањском крају 9 их је на простору ове књиге – Видошка, Ивића, Градац у Трибњу, Гредине више Врбовника, Клачине изнад Загоричана, Градац изнад Поточана, градине на Беговачи и код Тушнице. Најзначајнија међу њима је Видошка градина.
Писац каже:
„Судбина је хтјела да будем рођен баш уз саму градину, да на њој и око ње одрастам и упознајем свијет. Без те чињенице не би било ни овакве књиге.
Стотине и стотине пута стајао сам на Видошкој градини и проматрао предио и никад се до краја нисам науживао тих видика. (…) Милина тог угођаја за цијели ме живот заробила.
Десетљећима, радознало, ходио сам родним крајем: проматрајући, ослушкујући, испитујући. Као дуг свима који су газили ову исту завичајну нам земљу скупио сам ово нешто података да остане бар какав траг који ће свједочити да се овдје већ миленијима смјењују нараштаји, а да човјек (такав какав јест) траје.“
Манђерало има изванредно око да запази. Он са Камешнице проматра Тушницу, са Нухбеговића градине иде у походе Краљеву гувну у Трибњу – бајковитом видиковцу – и на путу преде цијела поља зеленкаде.
Послушајте ово. Орао на Радовићима већ постарији човјек Нине Мишић „Чокало“ из Стурбе, одличан пјевач који је уживао у устресавици. Волови лагано вуку плуг. Тишина. Наједном зачује Нине како Пауша, жена Николе Манђерала из Видоша, врсна пјевачица устресавице, запјева горе далеко и високо на Видошкој градини. Нареди он воловима: „Охооо!“ Волови стадоше. Нине ће ти гоничу волова: „Предахнимо мало, брате! Да се у миру Катине писме науживамо“.
Данас се ријетко доживљавају задовољства каква су знали осјетити домаћини док проматрају поље кад година добро понесе. Мало је с чим тако лијепим и садржајно пуним успоредиво домаћиново осјећање које би га обузимало у тренуцима кад би у празнично беспослено поподне обилазио своје њиве, па, ходећи травнатим „мејашима“ проматрао како се, као море, таласају његова жита. Нешто би антејско тад у њему одзвањало. Но много је и горког било у том тежачком животу.
Година 1917. – сушна и неродна. Посљедица тога је била страховита глад у овом крају.
Година 1948. – година резолуције Информбироа. Памти се то вријеме и по оскудици у многочему. Једва се дисало. Ни круха није увијек довољно било. Поготово оне сушне и гладне 1951.
Знате ли шта су ламбори? Не знате. У стара времена прозори нису били остакљени. Умјесто стакла на њима су билл ламбори – танка осушена јањећа кожица, темељито остругана, кроз коју се пробијало колико-толико свјетла да освијетли просторију.
Преко средстава за освјетљење може се проматрати ход цивилизације. Идемо редом: јелова луч, лућерде (лимене свјетиљке петролејке), лојанице, свијеће са стакленим цилиндром, „фелари“, карбитуше, електрична струја. Електричну струју најприје је имала Тушница (1946), потом Видоши (1952), а посљедњи Кривићи у Тушници (1978).
Послови у кући и изван ње строго су се дијелили на мушке и женске. Изузеци: Делфа Пиштелек из Поточана била је зидар и као сваки квалифицирани зидар мушкарац радила је 50-их и 60-их година у ливањском грађевинском подузећу. Међу мушкарцима били су ријетки који су кратили вријеме израђујући гоблене. Љупко Табак с Дринове Међе већ пету годину забавља се везењем Посљедње вечере и никако да је доврши. Доготовио је све осим Јудина лика. На њему је, прича он, поодавно запео. Много пута се нагонио да посао оконча, али игла као да га не слуша, као да је Јудин лик одбија, казује он у шали. Но савладат ћу ја и Јуду – одлучан је Љупко.
Брижљиво начињене и украшене уплитњаке у својој „сејсени“ млада је доносила у младожењину кућу и даровала одрасле мушкарце (родбину и сусједе). Кад се, нпр., из Осићана 1887. год. у Видоше удавала Ивка Видовић за Стипу Манђерала, донијела је на дар уплитњаке не само за момке из Видоша него и за оне у сусједном селу Стурби, међу њима и седморици Орманових момака. Никада поуздано и сасвим конкретно неће се знати број ратова који су пустошили овај крај, нити које су побуде наводиле једне да ратују против других, какви су све исходи тих сукоба били, какве су се све појединачне ратне драме овдје издогађале. „Испод Беча сва земља пројеча / од корака босанских момака.“
|
|
За минуло стољеће и пол овдје се скоро свака генерација рађала у другој држави (Отоманско Царство, Аустроугарска Монархија, Краљевина Југославија, НДХ, СФРЈ, па данашњи провизориј БиХ). Сасвим је необична прича Иве Шеремета из ливањског села Каблића. За аустроугарске управе одселио је у Америку. Тамо му се родио син Томо, који је у Другом свјетском рату био пилот америчке авијације. Запало га је да буде међу пилотима који су у том рату бомбардирали Ливно. Шездесетих година прошлог ст. долазио у Каблиће видјети очеву кућу и добро говорио хрватски језик.
|
|
У свакодневној оскудици овдје се стољећима скромно живјело. Тешко се могло смоћи новца за куповину и најнужнијих животних потрепштина. Кад се почетком 20. ст. у овом крају сазнало за могућност одласка у Америку, кренули су они који су смогли скупити довољно новца за превелике путне трошкове до тог далеког свијета. Америко, к врагу ти долари / кад су наши отишли бећари – пјевале су дјевојке.
Анто „Маџар“ Вукић из Доброг отишао је у Америку 1911., а вратио се 1928. са огромном свотом новца. Цијелу уштеђевину (226.000 динара) – цијена вола тада је била 1000 динара – одмах је по повратку (1.11.1928.) дао на штедњу у Хрватску трговачку банку и штедионицу дионичарског друштва у Ливну уз камату од 10%, која се поступно смањивала и 1936. спала на 2%. Те је године на штедњи имао 310.200 динара. Кад је банка банкротирала, Вукић је изгубио сав новац ради којег се много чега одрицао радећи диљем Америке 17 година и најтеже послове (сву документацију и данас чувају његови потомци). Може ли се ово успоредити и са судбином многих данашњих штедиша!
Између свјетских ратова ишло се у Белгију, Француску, Луксембург. Највише их је било запослено у „Кокрили“ – топионицама цинка. Радили су тешко и напорно. Живјели у баракама у којима је један кревет дијелило по 2-3 радника. Казивали су како се њихове постеље никада нису хладиле: један би се одлазећи на посао устајао, други би, враћајући се из своје смјене, на његово мјесто лијегао. Видошки жупник фра Боно Гребенаровић у Љетопису видошке цркве забиљежио је да је 1928. (тешке и неродне године) из ове жупе у Белгију отишло врло много људи. Било их је тада тамо најмање 300.
РМУ Тушница има значајну улогу у развоју овог краја. Радио је и у Другом свј. рату. У свом Дневнику (4.2.1943.) Владимир Назор је забиљежио: Завирио сам у рудник. Добар камени угљен (то потврђује моја пећница) (…) Експлоатација примитивна.
Шездесетих година у тушничком руднику радило је и преко 600 радника. Занимање за рад у руднику јењава кад је шездесетих година радницима омогућен одлазак у Њемачку.
Рударско насеље Колонија у Тушници имало је своју мензу, гостионицу, бријачницу, продаваоницу мјешовите робе с месницом, трафику, опћу и зубарску амбуланту. У Колонији је радила и основна школа док није отворена новоизграђена школа на Мејдану. Први телевизор у ливањском крају монтиран је у Колонији (1960).
Тадија Репов с Гргурића, не рачунајући свећенике, најстарији познати писмени човјек у овом крају, писао је босанчицом (1816. године). Пионирски посао у описмењавању пука припада фра Ловри Караули (1832/33). Прва државна школа у овом крају направљена је 1930. у Смричанима и названа Мјешовита државна народна основна школа у Лопатинцу. Иако је направљена на Чечурином земљишту у Смричанима, названа је тако јер је то била воља тадашњег сеоског кнеза Нике Первана, који је био из Лопатинца.
|
|
Почетком педесетих поштари листоноше били су неписмени старци, сеоски пољари. У пошти би им службеник дао појединачно свако писмо и рекао коме ће га уручити. Они би непогрешиво упамтили гдје су чије писмо ставили – у лијеви или десни џеп, у њедра, задјенули за чарап лијеве или десне ноге, за шал на глави, итд. Од неписмених људи овог краја до магистара и доктора знаности чекало се неколико деценија. И дочекало.
|
|
Погледајте фотографије у овој књизи – Поглед из Видоша (корице), Видошка градина, Стара Келавина (некада Хускића) кућа у Добром, Стара Бандовљева кућа у Доли, Огњишће пок. Анђе и Фране Јозић из Видоша, Камена синија породице Бандов из Доле (стара 150 година – опсега 6 м), Гарића поље уз разливену Стурбу, Косци на Крузима, Нина Кожица вози сламу, Вршај обитељи Вукић и Лујић, Некадашњи Бушатлијин, данас Пушкаров млин на извору Стурбе, На Студенцу изнад Загоричана, Купачи у Црној стини, На паши у пољу испод Поточана, Коњи на појилу, Поглед из авиона на Трибањ…, Рибич на Мандеку, Макадамски пут у Г. Стурби, Одрна Илије Манђерала у Видошима, Посљедњи снијег зноји се на сунцу, Испод черге, Поглед с Ивића градине на Чаер на Госпојину 2002. године, Дио некрополе на Голобрду код Поточана, Кућа неимара Стипе Перковића у Главицама, панораме свих села у овој књизи, Борба коња (добила међународно признање)… Погледајте све ове фотографије, погледајте па се тестирајте: Ко над њима не уздише – нема душе.
Књигу су уљепшале и умјетничке слике сликара из овог краја: Здравка Анића, Ивице Влашића, Анте Первана, Горана Сучића, Здравка и Милана Михаљевића, Славише Мишића…
Најбоља Тагорина књига пјесама зове се Градинар. То је књига љубави – према жени, земљи, према човјеку и свијету. И књига С Видошке градине је градинар – обрађен врт роднога краја, засађен великом љубављу градинара.
____________________
П.С.
Ову би књигу одмах требало уврстити у програм ливањских школа – обавезно у школе у видошком крају, Мејдану, Добром, Поточанима и Загоричанима. Јер, шта и колико ми знамо о свом крају/завичају? Мало, тек мало, посве мало.
|
|
Задња измјена: 2007-07-04
ISSN 0350-6517
Copyright © 1995-2008 Часопис Мост · Мостар · Босна и Херцеговина
Design by © 1998-2008 Харис Туцаковић · Шведска
|
|