|
Јавивши се тек у четрдесетој години живота актовком На дужности, Шукрија Панџо (1910-1984) је половином прошлог вијека започео свој литерарни пут поете и приповједача. Невеликим, али разнородним опусом, започетим у тешко вријеме, понекад оптерећеним догмама и новонасталим артистичким канонима модерних и идеолошки исправних схватања у култури, Панџо се успио наметнути као значајна појава, дјелујући на више жанровских поља, често под ударима модерне, новоустоличене и, понекад, субјективне критике која му није опраштала претјерану вјерност традиционалном пјесништву и приповиједању. Сходно томе, његов касни и, честим критичким приговорима, оптерећени излаз у књижевне токове тешко се пробијао и прихватао у одређеним књижевно-критичким круговима који су старом, анахроном литерарном изразу претпостављали модерна, неријетко и идеолошки обојена схватања културе и умјетности што је, опет, условило ријетка Панџина појављивања у јавности и презентовања његових дјела, одлучујући се на дуже паузе између објава. Сам писац је упорно зазирао од сваке категоризације и трендовске помодности, од тзв. књижевности тренутка, без обзира на, понекад, исфорсирану тенденцију да се неминовно раскрсти са прошлим и затеченим, па иако је, по сопственом признању био искрено заинтересован и подстакнут соцреалистичким умјетничким узором, литерарно, остао је унутар свог интимистичког проседеа, неоптерећен грлатом буком новог времена. Проживјевши кроз три режима (Аустро-Угарска, Краљевина Југославија и Социјалистичка Југославија) Панџо је био литерарни представник једног специфичног поетског круга, укалупљеног у прикладно вријеме у којем се задесио и у којем је дјеловао, одбијајући метаморфозу у нешто што му је интимно страно и ван његовог основног пјесничког бића, а ако мало боље погледамо његов лик и дјело у цјелини видјећемо да се те досљедности држао, безмало, до краја живота.
|
Шукрија Панџо
|
|
У својој поезији Шукрији Панџи је стало првенствено до његовог интимног универзума, до жеље да се наметне искључиво складном и искреном пјесмом. Објективни израз, општи апели и формалистичка разбијеност, толико омиљени у новом времену, нису као такви били уклопиви у Панџино схватање личне исповиједне књижевности, и ту лежи можда и главни разлог његовог неспоразума са временом у коме се оглашавао.
Скромна, лирски непретенциозна интима, животна елегија једног осјетљивог бића, непрекидна, али и узалудна потрага за свеопштом истином или бар неком субјективном катарзом, као и перманентно враћање јасним успоменама и пребогатом језику једног засебног завичајног свијета упијеног и у свијест трајно утиснутог из родне Херцеговине – основни су показатељи његовог лирског колорита, па је та Панџина поезија углавном била усмјерена том давном, али никад заборављеном дјетињству и сталном враћању ка једнако незаборављеној тежини и суровости пута који је иза њега. Чак и у својој дјечијој књижевности, до тада углавном окренутој ка свијету радости и адекватним шароликим мотивима, пјесник не може да се отргне суморности, понекад претјеране, и за дјечије очи, не увијек прикладне животне елегичности и литерарне искрености. Писати за дјецу подразумијева оставити иза себе чахуру и оптерећеност свакодневног живота и искуства, те окренути се ка оним првобитним и најранијим вриједностима, тумачењима дјетињства као животне чињенице и једног општељудског феномена којим је свако од нас, сретно или несретно закорачио на овај свијет. Враћање дјетињству је тежак посао јер намеће непомирљиву тежњу откривања успомена потопљених и преплетених у црнило нејасне подсвијести која се мора пробијати кроз сљепило тренутне реалности живота; па ипак, сваки праискон је заснован на индивидуалној меморији посебно, на свијести проживљеног и упамћеног. Оно се посматра са становишта одраслог, емпиријски заснованог гледишта и више је носталгија усмјерена ка дјетињству, него аутентичан израз дјечијег погледа. То је и разлог због којег је стваралаштво за најмлађе неминовно аутобиографски усмјерено. Ипак, ту Панџо иде и корак даље; наиме, само писци сиромашне имагинације дословно пресликавају своја сјећања у оквирне жанровске творевине, преливене, више или мање, поетским даром, надајући се накнадној оригиналности и литерарној аутентичности. Надарене књижевне личности полазе од особног доживљаја као првобитног креативног импулса, надограђујући га и обогаћујући својим искуством и талентом, стављајући, у овом случају, свој почетни излаз у свијет на један виши, универзалнији пиједестал, тумачећи га опште и неспутано, са дистанце, без обзира на оживљеност личних пјесничких и прозних секвенци.
У својим дјечијим приказима, било да је ријеч о пјесми или приповијетци, Панџо ријетко кад напушта амбијент свог почетка. Сурови и немилосрдни завичај сњегова и олуја, планина зачараних подмуклим силама и немилостима, људи обиклих на тежину живота и ријетку радост, дјеца која селимовићевски живе као и њихови очеви у чијој се фигуративној цјелини осјети атавизам вјечног искуства неминовно наслијеђен рођењем и усудом, затим, мотив оца – често истицан као симбол топле утјехе и једног сигурног и безбрижног свијета, те понеки непријатни поравни градски плочник и чуда урбаног живота често дехуманизирајуће отрганог од склада првобитности и сурове, али присне природе остављене у постојбини – то су, углавном, уобичајене дјетиње слике његових ликова. Логично једноставне, кратке и књижевно директне, те слике су тек фрагменти из живота јунака, индивидуални комади давно разбијеног огледала који су ипак сачували одсјај основне наративне цјелине. Дијете у његовом центру постављено је лицем у лице с ненаданим догађајима, неприпремљено на суочавање и схватање, прихватање и проживљавање без трагова интимних ожиљака.
Сурова природа завичаја и спољни свијет насрће на Панџину поетску душу, угрожава његов мир и нагриза крхки свијет који је створио у себи, а многобројне опасности и препреке трују јаву и сатиру невини сан. Планине и врлети постају симболима страшног, готово, митски приказаног атрибутивног живота на селу у коме се лијегу страшни свјетови. Страх је посијан по висовима и кршевитим пространствима, тишинама и чујностима крајолика у којем сваки шум или покрет губи своју реалност и прихватање наговјештаја латентне или изравне опасности. Ипак, Панџо на појединим одломцима оставља мјеста осебујном позитивном својству. Сликовитом лакоћом приповиједања изражава привржености земљи, природи, људима, затим, искреном погледу који је упућен на описане мотиве живота, као и непомућеној вјери у осјетљиве, животне снаге које бујају свуда унаоколо и које, упркос раскораку са мрачним силама које притискају са свих страна, представљају синтезу разнородних осјећања укрштених и укомпонованих у ирационалан свијет пјесничке слободе. Писац неријетко са вањског описа прелази на дескрипцију још неисписане и животом једва загребане дјетиње психе, на помно насликан предио великог страха као превладавајућег емоционалног стања малог човјека пред великим и још неизрецивим чудима реалног свијета уносећи прецизну симболику и темпераментне боје једне заборављене идиличне пасторале и језичко-лирског универзума.
Иако је склон да у својој причи или пјесми посвети посебну пажњу психологији тумачења датог тренутка према симболичкој конкретизацији засебних психолошких стања дјечијег духа, Панџо се, наравно, не лишава своје традиције, не либећи се да у своје слике унесе и трун фолклора, дајући им, понекад, тонско несугласје и, на моменте, круту форму бескомпромисног пријањања уз основну фабуларну нит и кронолошко-композициону наративну детерминираност јасно наслутивши у том моменту босанскохерцеговачке књижевности за дјецу нове углове приповиједања и нове позиције разнородних тачки гледишта, разбивши донекле илузију хармоније консонантне мотивације која је, углавном, красила овај жанр до њега. Ту је писац направио можда и једини, условно речено, компромис у свом опусу помиривши модерна теоријско-књижевна схватања са традиционалним изразом, везан за лична искуства, али и испуњен жељом за општијим виђењем и дескрипцијом дјетињства као свеопштег феномена.
Прошлост, као посебна животна категорија, будила је у Панџи сјету као још једно доминантно осјећање. Из тога се рађала та суморност у често интровертним стиховима појачаним понеким експресивним искораком у којој се засебном језичком свјежином донесена из прошлих времена описивала прохујала младост у свијету урбане отуђености. Младост (овај пут она друга, недјетиња) је јасно окићена разним, не увијек пјесничким орнаментима, сновима, надом, враћању природи, али и неминовном пролазношћу, односно, прекривању и прикривању маглом нелагодне реалности живота. То је Панџу потицало да у своју поезију унесе мотиве немирења са окружењем, али и неке тихе резигнације поводом узалудности супротстављања околини. Између пређеног пута и тешкоће прилагођавања туђем свијету одвијала се пјесникова лична драма еманципације у времену и епохи у којима је живио и стварао. Ипак, опште је мишљење критике да Панџо није оставио већи број до краја искристализираних и обједињених пјесама, циклуса поготово, који би јасно оцртале његову пјесничку вјечност. Лична повученост, непретенциозност, нескривена аверзија према наметнутом модернизму и новим стремљењима у литератури, можда и одређени недостатак интимне амбиције, као и потребе за друштвеним наметањем на љествици јавних збивања – вјероватни су разлог томе. Мисаона сензибилна огољеност његових појединих пјесама и прецизна лирска резигнираност стајале су на путу неком прихватљивијем и изведенијем изразу; но, версификацијска заокруженост и склад интензитета изношених осјећања већег дијела његове лирике су нешто што је непролазно издвојило његово пјесничко умијеће. Лишавајући се патетичне контемплативности, заумне апстрактности и хладне, рационалне артифицијалности неприкладног стила Панџо је створио сопствени изражај сматрајући да су сугестивност и вјерност личном осјећању нешто што треба да буде главно обиљежје сваког умјетника без обзира на вријеме и увјете у којима ствара. Иако на том путу није увијек наилазио на разумијевање (неки критичари су сматрали да би Панџина поезија боље изгледала када би се издвојили поједини дијелови из цјелине, не схваћајући да би се такво неадекватно схватање могло примијенити било гдје и према било коме) пјесник је у свом лирском дневнику успио створити низ јасних, истанчаних пјесама, меланхоличних и искрених записа у којима му није претјерано стало до било какве апелизације и великољудских порука протканих кроз опору догматску ускогрудост којој су многи његови савременици били итекако склони. Спонтаност и приступачност пјесничких слика спадају у врх интересовања поетског немира Шукрије Панџе, а једноставност и истинитост израза је уједно и његова најефикаснија одлика, док су традиционално пјесништво везаног и прозног стиха и вјерност универзалним мотивима елегичне поезије, враћања свом неповратном искону и раскошна језичко-стилска имагинативна особеност и специфичност изоштрила његову акцентовану аутентичност.
Креирајући свој невелики новелистички опус Шукрија Панџо је био један од посљедњих представника дискретног, ћудоредног и, надасве, локалног наративног израза. Као такав наслањао се на структуру и истанчаност својих претходника којима је трајно обогаћена босанскохерцеговачка приповиједна каста. И у прози Панџо није избјегао строги суд критике која је опречно и претенциозно подцртавала његово приповиједање као закашњело и анахроно. С друге стране, заборављало се да је традиција у приповиједном изразу била је незаобилазан материјал и централни облик литерарног изражавања читавог низа предратних и послијератних пјесника и прозаиста у Босни и Херцеговини; а ако би се наслијеђе као ненадокнадива, и у нашој литератури, стална појава богохулно уклонила из дјела Иве Андрића, Меше Селимовића, Хамзе Хуме, Боривоја Јевтића, Хасана Кикића, Зије Диздаревића, Исака Самоковлије, Бранка Ћопића, Петра Кочића, Новака Симића, Мака Диздара, Дервиша Сушића и других писаца старије или новије генерације тешко да би се могао замислити босанскохерцеговачки књижевни универзум, препознатљив управо по том служењу традиционалним наративним елементима, релативно присутним, лајтмотивски или матрично у поетикама већине наших књижевника.
|
С лијева: Густав Крклец, Ахмет Хромаџић, Сафет Бурина и Шукрија Панџо
|
|
Не рачунајући приповиједни опус написаним за дјецу, Панџо је иза себе оставио само двије невелике збирке новела Људи смо (Сарајево, 1958.) и На крају пута (Сарајево, 1979.). У њима је, готово брутално натуралистички, приказан свијет исконске трагике и биједе, сведен у свом облику и немилосрдан по својој судбини. Сиромашни и декадентни свијет села и града, примитивни обичаји и ускогруда схватања појединаца писац стоички прихвата са библијским поносом, али и покором убогих. У својим причама он је предочио сурову егзистенцију разноврсне галерије ликова која често иде самим рубом још веће несреће која им предстоји, као један кулминативни и тешко промјенљиви животни импулс. Сужено и изблиза писац прати тешке судбине својих јунака у њиховом интимном и страхотном свијету, слиједећи њихов пут, не заобилазећи, притом, поетску суштину без обзира на остварену тематску нит приповиједних цјелина. Панџине новеле су једноставне, читљиве, обимом невелике, са занимљивом темом живљења у босанскохерцеговачким специфичном амбијенту и његовим људима напуштеним у бескрајном вртлогу живота. Остајући вјеран до краја свом интимистичком субјективитету надограђујући своје лично искуство проткано литерарним даром, свједочећи о једном, већ преживљеном свијету захукталог времена и човјеку као таквом, сликајући хронику судбинског дешавања, тежину дивљине у природи и догађаје који су прелазили и преламали се преко извијених леђа његових ликова сублимирајући њихову драматику и присутни, али и узалудни отпор злом усуду. Основни идејни мотив Панџине књижевне ријечи је истинитост, и то готово претјерано огољена до те мјере да, понекад, додатно оптерећује стил и дескриптивну перцепцију читаоца. Одбацујући сувишну имагинацију и хиперболирану пјесничку сензуалност, писац своди своје приче у један узани рам не желећи свој исказ да обогати и додатном приповиједном декорацијом, сматрајући, вјероватно, да би тиме донекле помутио изравну боју нарације којој је првенствено тежио показујући тиме мјеру сензибилитета стварности која фабулативно коригује његов унутарњи лирски афинитет. Његови ликови се често одликују одређеном унутрашњом статиком, но без обзира на тај изостанак из наративне динамике они нису поштеђени силе страдања и помора епохе у којој су се задесили. Брда и крш природе и села су уобичајени просторни мотиви Панџине структурне новелистике. Живот и збиља горштака, суморни дани школовања, отуђеност у несродном свијету, субјективна ретроспектива његових јунака, ратна и социјална тематика, митолошки фолклор и прошлост легенди, те град и његови елементи - углавном су мотивацијски предмети Панџиног приповиједног интересовања у којима не одступа од аутобиографских реминисценција и њиховог утапања и уклапања у композицију приче. Упадљива особина његовог приповиједања је живописна језичко-синтаксичка ризница, стилски новитети и праволинијска сижејно-фабуларна нит која се не прекида, чини се, и након текстуалног епилога. Честа је синтеза реалног приповиједног дискурса и пјесничке дескрипције што за резултат има, можда и оксиморонску перцепцију изражаја. Натуралистички импулси, посебно запажени у приповијеткама Његова прича о сестри, За двадесет минута или Џемпер откривају нам једног истанчаног, искусног новелисту са прецизно зацртаним циљем и јасно уоквиреном мишљу. Без патетичних наноса и сентименталних излива приликом описа карактера или појава у причи, без претјеране лексичке фразеологије, упркос чињеници да се обилато користио бујним и сочним вокабуларом. И хумор као поетски прелив има своје, додуше, споредно мјесто у Панџиној прози који, с времена на вријеме, израња из нарације стапајући се са основном приповиједном нити, освјежавајући базични ток фабуле.
Сложеност психолошких прелива као у причи Иза каната (За коју је Мидхат Бегић рекао да подсјећа на разраду неке старе народне баладе) даје нам једну осебујну слику породице и положаја жене, (или боље речено женâ) која иза високих зидова и тараба у еденски описаном врту проживљава своју херметички затворену драму тешког живота у још тежем свијету. Мржња, она исконска, типично људска, која се на моменте граничи са психотичним изљевима бијеса и ненависти покушава да пробије тешке зидове Латифе-хануминог свијета, узалудно декорисаног привидним богатством и бљештавом љепотом шароликог авлијског цвијећа с обзиром да интимна суровост и покора сужњих стоје као вјечни антиподи да се сусретну само у коначном тријумфу једног над другим. Прича, иако градска ипак не одбацује елементе природе, али овај пут као споредни, заумни мотив једног злог свијета са нежељеном, али истрајном судбином.
Преплетеност наизглед, хетерогених, мотива често окончава детаљном елегијом описиваног предјела. Описи пејзажа и колорита природних боја су композиционо функционални и литерарно уобличени, а прочишћеност поетског израза и језичка препознатљивост јединствена су парадигма усмјереног стила и битан примјер заокружености језика и тоталитета Панџине књижевне поетике.
На жалост, та поетика још увијек није цјеловито и адекватно вреднована, па стога није у стању да освијетли његов опус у цјелини, да нам пружи један релативан осјећај употпуњености, јер, без обзира на све предрасудне опаске и постулате из прошлости, Панџина књижевност незаобилазан је феномен у укупном компаративном проучавању књижевног свијета Босне и Херцеговине. За живота Панџо је добијао и такве добронамјерне савјете којима је требао да се дефинитивно опредијели за само један књижевни род, и то онај везан за књижевност посвећену најмлађим, с обзиром да је остатак његовог опуса дуго времена заобилажен од стране критике. Оспоравања су неминован дио живота, поготово живота умјетника. Ипак, можемо рећи да временом његова дјела, заступљена у двадесетак књига разних антологија и зборника, постепено проналазе своје мјесто у босанскохерцеговачкој књижевној ризници.
|
|
Задња измјена: 2007-07-04
ISSN 0350-6517
Copyright © 1995-2008 Часопис Мост · Мостар · Босна и Херцеговина
Design by © 1998-2008 Харис Туцаковић · Шведска
|
|