|
Овом изложбом шаљемо и хуману поруку за бољи и толерантнији суживот на овим просторима и за остварење умјетничког стваралаштва које не познаје подјеле по политичкој, етничкој и вјерској опредијељености.
Такођер одајемо захвалност и дужно признање многобројним умјетницима који више нису међу нама и потичемо младе да на њиховим позитивним традицијама, у духу сувремених стремљења, стварају нова умјетничка дјела.
Мостар у новим друштвенополитичким увјетима аустроугарске управе-окупације (1878.-1918.) постао је управни, господарски и културни центар шире регије и привлачан за многе културне, умјетничке и друге дјелатнике који су почели долазити из центара двојне монархије Беча, Граца, Прага и Пеште.
На основи сачуваних извора прва јавна изложба организирана је у Мостару 1896. године у књижари Радовић, тада познатог Атанаса Боцарића, сликара и иконописца. Према поузданим податцима међу првим сликарима у Мостару на почетку 20. стољећа спомиње се име Николе Нарделија, сувременика познатог Влахе Буковца и сликарског колеге на бечкој умјетничкој школи, иза кога је остао већи број слика на платну у Мостару и Хвару.
Међу првим домаћим сликарима модерне ликовне оријентације рођених у Мостару, школованих у већим еуропским центрима истиче се Бранко Радуловић који 1907. г. излаже у Сарајеву с двојицом својих сувременика. Т. Швракићем и П. Поповићем. На свом кратком умјетничком путу он је стварао под снажним утјецајем француских импресиониста.
 Ту је још Миливој Узелац, један од корифеја хрватског и босанскохерцеговачког сликарства 20. стољећа. Већину свог животног и умјетничког пута провео је у Француској и дуже времена припадао паришкој сликарској школи. Слично је било такођер и с Недељком Гвозденовићем, дугогодишњим представником београдске сликарске школе. Овој групи старије генерације наших познатих сликара рођених у Мостару припадали су још Вилко Шеферов и Петар Шаин. Један од најзначајнијих и најпопуларнијих сликара старе генерације који је дуги низ десетљећа живио и активно умјетнички дјеловао у Мостару био је Карло Афан де Ривера.
Поред већ наведених ликовних умјетника који су дјеловали у нашем граду у периоду између два рата у мостарској гимназији службовали су угледни професори и ликовни умјетници: Антун Мотика, Славко Копач, Антун Гојак, Младен Вежа, Људевит Шестић. Пошто је 11 година активно дјеловао у нашем граду Мотика је остварио значајан сликарски опус познат под називом „Мостарска сликарска фаза“, једно од најзначајнијих умјетничких раздобља овог хрватског сликара.
Млађа генерација наших ликовних умјетника школованих углавном у Загребу, Београду мање у Љубљани а касније у Сарајеву која је већ стасала шездесетих и седамдесетих година прошлог стољећа, међу мостарске умјетнике доноси нове идеје, умјетничка стремљења и виталност својствену свим млађим снагама које траже и проналазе своје мјесто у умјетности. Ови тада млади умјетници жељни афирмације дуго времена бит ће стожер готово свих збивања на ширем ликовном плану своје средине и значајни представници ликовног живота у Босни и Херцеговини. Један број представника мостарског ликовног круга који је дјеловао до несретне 1992. г. поред своје умјетничке активности бавио се педагошким радом преносећи своја умјетничка знања млађим нараштајима. Међу њима били су: Мирко Кујачић, Мехо Сефић, Јуса Никшић, Мустафа Пезо, Владимир Пуљић, Крешимир Ледић, Војмир Боровина, Флоријан Мичковић, Тихомир Стајчић и Силва Чурчија Миладин. Други су се у свом раду доказали као самостални умјетници: Мустафа Ицо Вољевица, Младен Солдо, Добривоје Бобо Самарџић, Никола Њирић, Желимир Миладин и кипар аутодидакт Миливоје Бокић. Готово сви ови ликовни умјетници дуго времена су били, а неки и до данас, представници умјетности не само свога града већ и много шире.
Извод из текста Мр. Анђелка Зеленике
|