|
Тамно око рујна
Камен-кацига вријеме. А све бујније навиру
коврџе боли уоколо лијепог лица земље,
пијане јабуке, осмеђене дахом
грјешничке једне изреке: лијепе и одбојне игри
коју играју у лошем одразу
своје будућности.
Кестен цвате по други пут:
знак сиротињски распаљене наде
наредним повратком
Ориона: јасно озвјездани жар
слијепих пријатеља неба
позива га према горе.
Надомак вратима сна, нескривено
једно се усамљено око трза.
Доста му је знати
оно што се збива сваки дан:
на прозору Истока
ноћу му се причињава издужена
луталица - сјена чувства.
У влагу њеног ока ти урањаш свој мач.
Шансона о једној дами у сјени
Кад Шутљивица одруби главе тулипанима:
Тко добија?
Тко губи?
Тко иде на прозор?
Тко први каже њено име?
Има један који носи моје косе.
Он их носи као што се мртве носи у својим рукама.
Он их носи као што небо носило је оне године
кад сам љубио?
Он их из таштине носи тако.
Тај добија.
Тај не губи.
Тај не иде к прозору.
Тај не говори њено име.
Један је који има моје очи.
Има их откад се портали затварају.
Носи их на прсту као прстен.
Носи их као крхотине задовољства и сафира:
он бијаше већ мојим братом у јесен,
он већ броји дане и ноћи.
Тај добија.
Тај не губи.
Тај не иде к прозору.
Тај посљедње говори њено име.
Има један који има оно што сам ја рекао.
Он то носи под руком као свежањ.
Он то носи као сат на торњу што носи свој најлошији сат.
Он то носи од прага до прага, он то не одбацује.
Тај не добија.
Тај губи.
Тај иде к прозору.
Тај прво говори њено име.
Тај, с тулипанима, бит ће обезглављен.
Похвала даљини
У извору твојих очију
живе врше рибара полудјелог мора.
У извору твојих очију
море држи своју ријеч.
Ја ондје бацам
срце које је боравило код људи,
одјећу коју носио сам и сјај једне присеге:
Најтамније на дну тамног, ја сам огољенији.
Ја нисам, но само једном отпадник, поуздан.
Ја сам ти, кад сам ја.
У извору твојих очију
ја одјељујем сан од отимачине.
Једна врша у своје петље уловила је једну вршу:
ми се раздвајамо спетљани.
У извору твојих очију
један објешени дави свој конопац.
Касно и дубоко
Зла као златна ријеч почиње ова ноћ.
Ми једемо јабуке нијемих.
Ми стварамо једно дјело које се радо препушта
својој звијезди;
у јесени наших липа ми стојимо као мисаоно
црвенило застава,
пламени гости с југа.
Ми присежемо по Кристу Новом придружити
прашину прашини,
птицу луталичиној ципели,
наше срце једном стубишту у води.
Ми присежемо свијету свете присеге пијеска,
ми их радо присежемо,
ми их присежемо снажним гласом с кровова уснулости
без снова и витламо бијелу косу времена…
Они криче: бласфема!
Има дуго времена да ми то знамо.
Дуго времена да ми знамо то, и што онда?
Ви мељете у млиновима смрти бијело брашно Обећања,
ви то предлажете нашој браћи и сестрама -
Ми витламо бијелим косама времена.
Ви нас позивате на ред: бласфема!
Ми то добро знамо,
да гријех падне на нас.
Да падне на нас гријех свих знакова упозорења,
да дође гргољајуће море,
удар вјетра оклопљен зловољом повратка,
дан састављен од поноћи,
да дође оно што никад није било.
Да дође један човјек из гроба.
Корона
Јесен ми из руке једе своје лишће: ми
смо пријатељи.
Ми ослобађамо вријеме из орахове љуске и учимо
га ходати:
вријеме се враћа у љуску.
У зрцалу недјеља је,
у сну је уснули,
уста говоре истинито.
Моје око силази према споловилу љубљене:
гледамо се,
говоримо из таме,
волимо се као сан и памћење,
спавамо као вино у шкољкама,
као море у зраци крви из луне.
Ми смо ондје уплетени у прозор, они нас гледају
с улице:
вријеме је, нек’ се зна!
Вријеме је да се камен најзад пусти процвјетати,
да непрекидно срце куца.
Вријеме је да настане вријеме.
Вријеме је.
Пријевод: Томислав Дретар
|