|
Средина децембра, 2006.
И даље трагам за излазима из лабиринта тешко схватљивих догађаја у БиХ и на цијелој свјетској сцени. Читајући штампу и интернет вијести и гледајући ТВ Многе чини се једноставне ствари постају ми све више несхватљиве. Већ дванаесту годину сви трубе о успостави цјеловите БиХ, а она све то више подијељена. У Америци ухватили се за вратове Републиканци који су на власти јер је предсједник Буш њихов и Демократе који су законодавна и политичка власт јер су на изборима добили превагу у оба дијела Конгреса. Помишљам да се мало окренем спиритуализму и читању звијезда. Можда су тамо бржи и логичнији одговори на наднаравна питања и дилеме свију нас..?
Крај децембра 2006.
Сво слободно вријеме у Чикагу трошим на читање. Првенствено лијепе, класичне литературе. Поново сам исчитао Толстоја, Мешу Селимовића, Иву Андрића, све што ми је дошло до руке од Достојевског, Ремарка, Зилахија, Лалића, Пекића, Црњанског… Запрепастила ме чињеница да се готово ничег не сјећам из ранијег читања тих истих дјела, прије толиких година.
Пребирем по књигама нареданим у мојој сталажи. Нема више белетристике, све сам исчитао. Поново тугаљиво бацам поглед на дебелу књигу мало затамњених бјеличастих корица на којим пише: „Мурис Османагић: Иза другог миленијума“. Већ двије године по њој, неотвореној, пада прашина. Мораћу и то да узмем у руке, премда је сигурно ријеч о некој фантазији.
10. јануар, 2007., изјутра
Без нарочитог узбуђења читам прва поглавља књиге „Иза другог миленијума“. Онда одједном застадох, враћам се на неке ретке и читам, поново. Дио о најситнијим честицама материје. О атомима и њиховим све ситнијим дјелићима. Електронима, мезонима, лептонима, протонима, неутронима, позитронима, хадронима… И на крају о фотонима. Код ових посљедњих застаје ми дах. Значи: ту смо! Студија Муриса Османагића, који својим хипотезама додуше залази и у зону научне фантастике. Али, ипак, логика реалности мог ума његове поставке и тезе прихвата као могућу стварност. Јер има и подударних тачака са мојом аматерском теоријом постојања Силе Стварања. Мислим да у темељима свих кретања стоје најсићушније честице атома. Међу њима почасно мјесто заузима елементарна честица ФОТОН, која се даље не уситњава. Која практично нити настаје, нити нестаје, у сталном је кретању које нема масе мировања и тако опстаје као вјечност. Служи и као електромагнетски преносник свјетлости, икс, гама, ултраљубичастих и ултрацрвених зрака, микровалова и радио таласа. Путујући брзином свјетлости од 300.000 километара у секунди. Фотони у хиљадитом дијелу секунде остављају на филмским тракама црно-бијеле и колор „отиске“ које сачињавају цјеловиту фотографију. Опслужују биолошке електричне комуникација за пренос људских мисли, у самом мозгу али и на дугачким релацијама земаљске кугле па и бескрајним пространствима Козмоса. Па можда преносе и „памћења“ наше галаксије Млијечни пут старе милијарде година. Јер реална је претпоставка да у том сазвијежђу постоје и друге планете сличне нашој Земљи. И да живе или су живјела бића наших могућности и домета. На тај начин „интелект“ наше галаксије стално исијава памћења и на земљину лопту, и у умове данашњих људи. Јер зашто да та „интелигенција“ давних времена нестане заувијек?
Тако отприлике размишља Османагић.
10. јануар 2007, послије подне
Иначе, како објаснити генијалне теорије и направе Аристотела, Да Винчија, Њутна, Кеплера, Ајнштајна..? Који су у вријеме када није било никаквих претходних земаљских научних истраживања и достигнућа у њиховим областима, дошли до открића која су несхватљива за могућности чак и најгенијалних умова. Како то да су се готово иста или врло слична открића, теорије и анализе појединих генија истовремено појављивале и у вијековима прије Криста у предјелима удаљеним и до десет хиљада па и више километара. Кад није било никаквих комуникација? Зашто не узети као реалну претпоставку да су фотони донијели те мисаоне конструкције из „архиве“ памћења „интелигенције галаксије“ и пренијели их у умове људи на Земљи?
Тако даље, у главним цртама, пише Османагић. Што више размишљам то ме више инспирише да и ту хипотезу узмем као реалну могућност.
12. јануар, 2007.
Онда Османгић увезује утицај Козмоса, прецизније речено наше галаксије Млијечног пута, посебно Сунца и његовог планетарног система, са судбином Земље, сваког њеног рејона посебно, па и наше БиХ. Опет је зашао у научну фантастику. Али која опет, посредством неких мојих фотона, пријања уз моје мождане ћелије, уз неуроне ума, као логична и могућа. Он пише: „У том физичком небеском организму постоји заокружени ланац повезаности Човјека, Земље, Мјесеца, Сунца и Галактике.“
3. март, 2007.
Он наводи да је Босна и Херцеговина вјечна и непобједива. Њу је римски цезар Германик освајао годинама, у вријеме када се Римско царство већ протезало од Атлантика до Кавказа. Али Босански Илирик бранио се годинама, усред тог Римског царства, упркос ангажовању најелитнијих римских легија и пао тек у крвавој бици код Ардубе, недалеко Сарајева. Али тиме Босна није за навјек пала. Сарајево је опет васкрсло из пепела у средњем вијеку и након напада и пустошења аустроугарског војводе Савојског. Одбранило се и у периоду фашистичке окупације, и у најновијој агресији са двије стране, у опкољеном Сарајеву, око којег је, ако се узме пропорционално, по квадратном километру било више агресорских цијеви него око својевремено опсједнутог Стаљинграда. БиХ је и из те неравноправне борбе изашла као побједник, ма како лоше или добро изгледале данас прилике у и око БиХ. Њена будућност је свијетла. Свакако, уколико човјечанство крене даље путевима успостављања хармоније неопходне за даљњи опстанак и напредак човјечанства и отклањања контроверзи. На које такодје, у циклусима успона и падова, утичу процеси и кретања Козмоса и наше галаксије који диктирају такав развојни успон.
Почетак марта, 2007.
Након читања књиге „Иза другог миленијума“, тумачим случајни сусрет четири женска члана моје најуже породице и стицај околности везаних уз моје „откривање“ Тее Темим, са улогом тих мајушних, елементарних честица атома. Које невидљивим стазама, по законима козмичке Силе Стварања, повезују галаксије али и људске умове, осјећаје, планове и судбине. Дакле, постајем помало спиритуалиста и помало астролог уз склоност да повјерујем како и иза пуких случајности стоје неке нама недоступне законитости.
...Моја млада кћерка Инга посјетила Лос Анђелес, 4000 километара удаљен од нашег Чикага, током фебруара ове године. Стицајем случајних околности тамо се истог викенда наде кћерка моје сестре Мире и њеног мужа Брате Хаџиосмановић-Мирна Биједић, удата са фудбалера Ћећу Биједића. Допутовала из Турске гдје живе већ годинама. Прије двије године кћерка мог млађег брата Шефика Карабега, некад техничког директора Ваздухопловне индустрије „Соко“ и његове Нермане, који живе у Норвешкој, по имену Маја, посјетила љети Мостар. Тамо непланирано, па ипак, увјерен сам, законом нужног случаја, сусрела Емира Капића који већ годинама борави у Лос Анђелесу. Упознали се, завољели и након мјесец дана вјенчали. И они су данас у Лос Анђелесу. Дијана Ножић Шево – кћерка моје сестре Шефике удате са Салку Ножића који су живјели у Београду, обоје данас аларахметиле – и њен муж Бобан Шево купили прије пет година лутрије америчке имиграционе службе и извукли згодитак за усељење у САД. И они се настанили у Лос Анђелесу. Тамо су се у фебруару састале четири кћерке од двије сестре и њихова два брата, све четири праунуке Лијепе Емине. Десет хиљада километара далеко од Мостара, а да о томе нису могле ни у сну сањати. Јер никад се до сада нису тако заједно нашле за истим столом ни у Мостару.
Је ли то била игра апсолутне случајности или неке астролошке предодређености...?
|
Праунуке Лијепе Емине
|
|
7. марта, 2007, прије подне
Када се вратила из Лос Анђелеса моја кћи Инга нас поздравља од Мурувете Дурановић, познате мостарске шнајдерице, и њене кћерке Инге. Била је код њих током викенда у посјети, када се сусрела и са најближим родицама. Успут ми кћи Инга каже: „Причала сам Мурувети како ћете ти и твоја Мира путовати овог љета преко држава Висконсин и Минесота у државе Дакоту и Монтану. Мурувета ми рече да у Минесоти живи породица Темим из Мостара па би им можда могли навратити на кахву.“ Питам супругу Миру да ли познаје те Темиме? Она врти главом: „Може бити да их познајем, не сјећам се“.
7. март, 2007. послије подне
На томе се требала ова прича завршити. Али није. Наставила се.
Опет, помислих накнадно, чудесном игром и апсолутне случајности и унапријед предодредене законитости. А ево зашто...
Истог послијеподнева назвах телефоном Алију Кебу у Мостару, уредника овог часописа. Причамо о свему и свачему, испрекидано, везе нису најбоље. На крају ми Кебо рече: „Мугда, болан, напиши нешто о Теи Темим. Она ти живи ту негдје, у држави која граничи са вашом државом Илиној. Она тамо на неком универзитету прави научну каријеру из астрофизике. Ево ти њен имејл...“
Кажем жени оно што је мени рекао Кебо. Она упита: „Како се зваше она породица у Минесоти коју је споменула Мурувета Дурановић?“ Упињемо памћење и на крају закључујемо: зове се Темим. Види, каква случајност! Исти дан кад смо примили обавијест од Мурувете Дурановић удаљене од нас преко 4.000 километара, Кебо је на раздаљини од око 7.000 километара од Чикага сусрео Теиног оца Акаида-Аку у Мостару, који му је причао о научним продорима Тее у далекој Америки, до које од нас треба путовати 750 километара.
7. марта 2007., увече
Отварам на интернету фајл под именом Теа Темим, Универзитет државе Минесота у граду Минеаполису, САД. Кад оно на екрану изнебуши текст о Теи... Пише да води научну групу универзитета, одсјек астрофизика, и обрађује тему: „Гдје је нестала прашина након што је 1054. године експлодирала звијезда Краб (: Crab) Небула?“ Уз обавијест да је то Теина докторска теза.
Упитаће те: Какве везе има ово што сам до сада писао у овом тексту са прашином неке тамо далеке звијезде Краб Небуле? Које више нема јер је експлодирала и претворила се у козмичку „црну рупу“ и супернову.
Кажем сам себи: има, итекакве. И све се уклапа у наше бескрајне разговоре о животу и смрти, о судбини БиХ, о увезаности Земље и Козмоса у једну цјелину, о експлозији БиХ и прашини око ње, коју представљамо и ми сами, разбацани на све четири стране свијета, изгубљени у овоземаљском, људском Козмосу…
8. март, 2007.
Још један хладан чикашки мартовски дан. Прољеће датумски на видику, а поларна зима и даље искезила зубе. Из Канаде, равницама сјевера америчког континента, слободно надиру ледене хорде освајајући брзо незаштићене равне просторе Мичигенског језера и Чикага.
Пронашао сам на интернету тему Теине докторске тезе и основни задатак научног тима Универзитета у Минеаполису којем је на челу Теа. „Трагање за несталом прашином супернове звијезде Краб Небуле“ у сазвијежђу Тауруса, удаљене 6.500 свјетлосних година од Земље. Што се добије ако се удаљеност Сунца од Земље помножи са 420 милиона. Звијезда се разлетјела на све стране у експлозији 1054. године. На савјетовању Америчког друштва астронома у Минеаполису прије двије године Теа је рапортирала како је једноставно нестало „димне прашине“ око Небуле. А та прашина је иначе нормална појава након таквих експлозија звијезда. Јер од те „прашине“ временом се, кондензацијом материје, стварају нове звијезде, нови планетарни системи, нова сунца и нове земље. Предпоставља се да су зрачења страховите експлозивне енергије уништила ту прашину или је она једноставно „испарила“ због дјеловања неутронске звијезде у сржи Краб Небуле под утицајем ултравиолентних олуја страховите температуре и снаге. Тај феномен је откривен уз помоћ специјалног козмичког телескопа „Spitzer Space Telescope“ Свемирске агенције НАСА. Који, када на сателиту изађе из земљине атмосфере, снима постојеће стање и у околишу Краб Небуле…
Ето толико. А то још увијек није све!
|
Краб Небула
|
|
9. март, 2007., ноћ
Емира Пашић, Сарајка у Чикагу, посла ми имејл под насловом „Размишљања“. Међу изрекама мудрих људи стоји и ова Сорена Кјеркегора:
„Живот се може разумјети гледајући само натраг. Али се може живјети гледајући само напријед!“
Да ли да се сложим са Сореном? Јер лично онај најстварнији живот живим гледајући само натраг, што значи да свако правило има изузетак. И то живим га у сновима. Тамо су све саме ведрине. А „напријед“ је застрто непрозирном завјесом таме у којој не могу да назрем нити замишљену пројекцију путељка којим би жељео даље да крочим.
Опет сам се пробудио врло рано. Четири изјутра. Сањао сам по ко зна који пут у Чикагу мостарске снове. Опет о ономе „иза“. Оно је увијек пуно ведрина. Из времена прије рата, прије агресије, прије наших хватања за националне вратове и вјерске шије.
...Осунчани Мостар јунског јутра. Свакодневна шетња од куће у Церници до Дописништва у улици Хусе Маслића. Обавезно кратко заустављање на Титовом мосту. Да још једно заљубљено осмотрим витки струк заводнице Неретве и бијеле суноврате галебова. Који су жртвовали непрегледне модрине Јадрана за вијугави трачак ријеке у Граду Сунца. Као што је Мишо Марић жртвовао сво Поткозарје за Радобољу, Рондо, Мехе, Ице, Емине, Зорке, Емире и ине.
Онда кахве у дописништву, које нам доноси наша Сафа; по која нова досјетка Џеме Раљевића; казивање најновијег стиха Алије Кебе за који рече да га је довршио синоћ у поноћ и исписао на доњем подесту прозора петог спрата, при свјетлу мјесечине; осврт Ненада Жује на јучерашњу унапријед намјештену утакмицу Вележ-Војводина; питање Алице Бехрама: „Хоћемо ли наставити писање о афери Неум?“; питање фоторепортера Ифета Капиџића: „Шта има данас за сликање?“, ћутљиви и самокритични осмијех Алије Лизде, мора да је синоћ банчио; питање новинара „Борбе“ Шантића: „Хоће ли данас бити каквих вијести?“, напето исчекивање секретарице Љиље првих рукописа за емитовање сарајевској редакцији путем телекса; упадице Миње Бојанића о свакодневним збивањима, проткане простодушном мудрошћу људске обичности и лириком рођеног репортера…
Видим кроз прозор Драгу Карла Милетића како улази у дописништво. Једва чекам да започнемо наш свакојутарњи шаховски турнир. Шах с Драгом постао ми је дрога.
Мало затим улази Салих Рајковић, стручњак за културно историјске старине. Вади из ташне два шипка – љутунца, стакленку меда од вријеска и фишечић пелиновог чаја који је сам убрао на брду Мазољице. „Ево пијте и једите ово здравље, а не те ваше лозоваче и кахве, уз дим цигарета који вас убија!“ – заповиједа Салих а ми остајемо збуњени…
9. март 2007. јутро прије сунца
Када се пробудих осјећам сјету: све је то био сан, слатка варка из времена „иза“. Сада опет почиње оно „испред“. То јест нови дан под небом на све четири стране свијета простртог Чикага, површине веће од Херцеговине, са 12 милиона људских глава… Ко сам ја, шта сам ја, колики сам ја, вриједим ли ишта ја у том непрегледном мноштву..? То ми опет, по ко зна који пут, лети кроз главу док на ходнику наше зграде у community Bensenville са шест станова пушим трећу ранојутарњу цигарету. Писао сам већ раније да су прије двије године у свим становима били Босанци и Херцеговци. И сви су пушили „као Турци“. Иселили су, међутим, купивши властите куће. Замијенили су их све сами непушачи. Сада „димим“ само ја. Па када се смрад мог никотина и духанских смола прошири ходницима до трећег спрата на којем станују газде куће Ана и Роберт Ткац, симпатични млади Пољаци, газдарица Ана се кисело смије према мени и говори: „Гоподин Карабег, опет сте пјушјили!“ Дођавола и та Америка! Прва газдарица – жена Мира – не да ми да потегнем ни један дим у стану. Друга газдарица куће – млада лијепа Ана – бјесни када пушим на ходнику. Како да врућ из кревета изађем вани на температуру од минус двадесет целзијусових и у хладу и на сунцу!? Почињем да сумњам у максиму да је Америка најдемократскија земља свијета.
9. март, 2007., освит зоре
Дан ће бити сунчан и ведар. На истоку из Мичигенског језера израња огромни, пурпурни полукруг Сунца. Отпухујем један дугачки духански дим.
Замишљено посматрам плавичасте копрене и ускомешана ткања димног облачића који се брзо разрјеђује и некуд нестаје. Попут димне прашине Теине звијезде Краб Небуле. Помишљам: нисмо ли сви ми саставне молекуле тог несталог дима након експлозије „Краб Небуле Босне и Херцеговина“? И сама БиХ, и људи у њој и далеко ван ње, и наше наде да ће једног дана кренути набоље уз помоћ међународне заједнице, и разједињени Мостар у којем се испрала атмосфера некадашњих љепота, комшилука, заједништва и духовности, под страховитим налетом националистичких неутрона и усијаних ултраљубичастих зрака самодовољности, из црне рупе те шејтанске, земаљске супернове..?
Наука тврди да је „прашина“ која настаје након експлозије неке звијезде грађевински материјал за нова козмичка тијела. Тако би и „димна прашина“ подигнута након „експлозије“ БиХ у агресији требала бити грађа за неку нову БиХ. Али и она је нестала.
Обећали су нам, или смо сами себи обећали, да ће Дејтон бити привремен и да ће Република Српска постати дио јединствене БиХ. Али тај „молекул“ у атмосфери БиХ је испарио. РС је све јача. Прах из земље, прах земљи – како кажу на сахранама… Обећали су или смо сами себи умислили да ће Србија бити осуђена за геноцид. И тај димни молекул је нестао. Србија није крива! Прах из земље, прашина у земљу… Обећали су или смо сами уобразили да ће Сребреница барем постати посебан дистрикт у оквиру БиХ и РС. Али западни амбасадори нису дошли на савјетовање о тој теми. Опет земљин прах натраг у гробницу земље… Обећали су или смо сами тако пожељели да ће се избјеглице вратити у своје завичаје. Али повратници се броје на прсте. Још једном нестаде састојака „димне прашине“ након експлозије… Већ три године обећају нам заједничку полицију БиХ. Али и та прашина „испарила је“ на ватрама Додикове националистичке самодовољности.
И Теа Темим је са родитељима избачена експлозијом далеко од БиХ, у хладне предјеле Минесоте. На срећу, она је упорношћу и памећу допрла до докторске теме о прашини Краб Небуле. Уз напомену да ово није репортажа о њој, јер смо измијењали само два шкрта имејла. У својим она каже скромно да није постала славна, да њена родбина претјерује кад прича о њој као некој „звијезди“, али да ћемо можда једног лијепог дана поразговарати о њеном „фотонском узлету“ до центра Супернове и њеног усијаног језгра!
Неки од вас ће закључити како сам постао сујевјеран, како се обраћам „претсказању звијезда“, како сам, једноставно речено, „мало пошандрцо“.
Па нека, можда је и то у питању. Али уз напомену да ни на једно од хиљаду хиљада питања везаних уз судбину БиХ и наше судбине нема ни један прави одговор. Па у таквој атмосфери „мало скренути“ није ни чудо, ни гријех! Па чак ни отпутовати, властитим мислима у кочији фотона, брзином хиљаду пута већом од свјетлости, 5.600 свјетлосних година далеко од мајчице Земље, до усијаног центра Небуле! Путем који је за 420 милиона пута дужи од раздаљине Земља-Сунце! Са тих раздаљина увјерам вас да се јасно види како око „Небуле БиХ“ нема димне прашине која је уобичајена након експлозија.
Зашто и како – питање је сад!?
|
|
Задња измјена: 2007-06-30
ISSN 0350-6517
Copyright © 1995-2008 Часопис Мост · Мостар · Босна и Херцеговина
Design by © 1998-2008 Харис Туцаковић · Шведска
|
|