|
Први зраци каснопрољетног сунца затекли су га како сједи на диванхани погледа упртог напријед. Џуџа-Џаферова махала се, тек, будила, и то тако бучно, као да није имала нимало самилости за муку овог човјека на диванхани, муку која је трајала цијелу ноћ и, ево, наставила се и у ово рано јутро. Чардак му се налазио на Бријегу, најузвишенијем дијелу махале. Била је то и највећа кућа у чаршији, са низом мањих помоћних зграда чија су врата и прозори били окренути истоку. С неколико њих није био задовољан јер их је Селимбег, ранији власник, градио по својој накани и потреби. Касније их је Мујага надограђивао, преправљао,али никада није био усхићен коначним учинком. И подградни зид под чардаком радио је чувени мајстор из Заљућа, исти онај који је дозидао дијелове порушене Башића куле. Извор Глоговца, најхладнијег врела у крају, украсио је најљепшим каменом из Мајдана. Глоговац је извирао уврх његове башче, иза чардака у дијелу гдје се земљиште уздизало према рудинском присоју. Око авлије и башче стражарила је висока тараба. Од чардака до каната, излазне капије, све је било поплочано. И све ово, докле поглед досеже, било је Мујагино. Све доље до липских њива све се то звало Мујагино средње поље. Било је пуно плугова и коња који их вуку. У Глибинама видјеле би се бјеличасте мрље Мујагиних стада. С десне стране ограђене авлије простирао се огроман воћњак у коме ништа друго није било осим стабала шљива. Лежао је непомичан у ово каснопрољетно јутро набреклих плодова и у миру чувареве прангије чија се кућица налазила усред воћњака. Рекло би се да Мујаги припада све, и сунце које се рађало иза вранских врхова, и птице које кљуцају у његовом воћњаку и зрак који је титрао изнад Глоговца.
И доиста, није неупутно било питати, да ли је могуће да све ово припада човјеку којег су прве сунчеве зраке нашле на диванхани, човјеку који је имао необично малехну главу и предугачке руке, и у чијој свијести су се ројиле бриге као пчеле из његових многобројних кошница. Човјеку који је и сам некада долазио на ово имање да ради од ране зоре до црнога мрака,да коси, поткресује, копа по киши, сунцу, снијегу, готово гол и бос. У овој чаршији још неки памте како су га ударали ногом у стражњицу, скидали му капу с главе и бацали је у блато. Сад га ти исти ословљавају са ага. Половина њих у чаршији били су његови дужници. Он и данас носи капу од најљепшег црног плиша и она је била сва његова раскош која се могла на њему примијетити. Његова истинска раскош било му је имање које се пружало на све четири стране свијета са центром у чардаку. Преко стотину уста у овој чаршији жвакало је храну његовим зубима. Не рачунајући птице у воћњаку и животиње у пољу. Ипак, његова уста јела су најмање. Задовољавао се дневно једним сомуном, већим комадом сира, с двије-три главице лука, и мањим бокалом млијека. Није пио ракију коју је кмет Ћамил пекао од шљива из његова воћњака, није пушио, нити је уздисао за женама. Посљедњи пут је уздахнуо прије једанаест година кад су његову Зејну спуштали у мезар. Зејна је била из кириџијске фамилије из Захумља, и удала се за њега док је још био Селимбегов кмет. Док се растајо од ње примијетио је да се њено слабашно тијело на табуту још више утањило. Овако суха и није ме могла усрећити дјецом, грешно помисли док су прве лопате земље падале на даске у мезару.
O значају имања размишљао је и онда док је некада давно, бос, ишао обрађивати као кмет ову земљу која је сада његова. Тада је још искусио како је тешко зарадити надницу од неколико акчи док пржи јулско сунце или стеже зимски мраз. У оба случаја пуца камен, а камоли неће човјек и његова снага. Од тог времена па до данас никада није пропустио ниједан дан, а да не увећа свој иметак. Требало је видјети велике групе људи које крећу у Мујагино средње поље или у његов воћњак у вријеме жетве или бербе. Требало је тај свијет нахранити. Ујутро погачом и сиром, у подне питом и млаћаницом, увечер кромпировом чорбом. А зато је требало пара. Требало је нахранити сва та гладна уста. Оно што остане, ваљало је дати везиру. Био је неограничено стрпљив и кад је по читав дан бројао новац од продатог жита, сијена, ракије, сира, мала. Све је то он стекао овим својим дугачким рукама и овом малехном главом. Напорним радом од сабаха до јације, уништавајући у себи вољу за одмором и сном. Само је о имању водио рачуна јер није имао ни дјеце ни родбине. Имао је само себе и имање. Имање је за онога ко зна да га чува, а не за онога који не зна као што то није знао ни Селимбег, мудро би закључио.
Богами је лијепо имати среће као што ју је имао Мујага, говоре ми сада иза леђа, промрмља Мујага себи у браду док је и даље сједио на својој диванхани. Знају ли они колико те пута притиснула несрећа док ниси наишао на срећу. Не знају, јер да знају не би тако говорили. Гдје су били онда кад ми се несрећа залијепила као кожа уз месо. Онда када сам напустио посао у млину и постао кириџија. И кад сам посудио коња за тај посао. Нико од кириџија, с којима сам друмовао, није пазио свог коња као што сам ја пазио овог позајмљеног. Ја нисам јео, а њему сам давао јечам. Ишао сам упорно поред њега и ослушкивао његов дах притиснут теретом. Скупа смо заобилазили рупе на кириџијском путу, воду из буцата сипао сам у своју капу и давао му да пије, у вријеме кише покривао га ћебетом, а сам био мокар до коже. Мучио сам се тако неколико мјесеци, без сна, без хране, али с надом у неки иметак. Умјесто свега, кад смо скупа упали у ријеку кроз распуклу ћуприју и кад се коњ удавио, морао сам све зарађено предати власнику несретног коња. А онда, она њива у Сухој долини коју узех у закуп. Била је то суха, жедна земља на којој је стрњика са својим бодљикавим цвјетовима издашно расла. У те двије године гледао сам ту своју њивицу избрардану у три дијела. У највећем је била пшеница, у мањем сам посијао раж, а тамо при самом крају кромпир. Све то мјесеци колико сам се на њој мучио прерасли су у праву борбу човјека и времена. Срце би ми јако уздрхтало и у грлу стало ако бих примијетио и најмањи облачак на небу. Међутим, киша је редовито обилазила овај комадић земље и чинила ме још несретнијим. Двије године муке, двије упропаштене жетве.
Ех, Селимбег, тај кољеновић, био је чудан човјек рахмет му души. На чудан начин ме је и примио на своје имање. Примио ме је и голог и босог, у своја поља, у своје хамбаре, у воћњак, на своје богатство. Додијелио ми је покрајњу собу у подруму чардака. И ја сам почео радити на надницу с искреном жељом да ће ово бити мјесто на којем ћу дочекати и своју смрт. Док је Селимбег обилазио своја поља јашући на коњу и у пратњи пољара, изгледао је као везир којем ни до чега више није стало. Ово имање је било крај његових жеља. а почетак мојих. Послије девет година тешког кметовања, откупио сам од Селимбега његову најбољу њиву у Жутилима. Онда воћњак, па Глибине и пола Средњег поља. Оне године кад је умрла Зејна, откупио сам и другу половину најбоље земље у подградинском пољу. Те године Селимбег се спремао да заувијек пресели из Подградине негдје у Турску. Договорисмо цијену за чардак и авлију и у којим размацима ћу му слати новац тамо гдје ће бити у Турској. Кадија Али није могао доћи себи док смо у писарници потписивали уговор. Селимбег се дрхтавом руком потписао. Ја сам на мјесто гдје ми је кадија Али прстом показао ставио крижић. Од тог дана читаво Селимбегово имање било је моје.
Мујага је најсретнији човјек на свијету, опет су говорили, а нису знали за моју праву муку кроз коју сам дошао до ове среће. Колико је само брига прошло кроз ову моју памет,колико напора кроз моје руке, колико лажи су изрекла ова моја уста, а само једна ме је могла одвести у зиндан. Онда кад сам рушећи Селимбегову сушару у њеном темељу испод оног огромног камена пронашао то што сам пронашао. Обилазећи ме, Селимбег ми препоручи да се око њега не мучим јер је исувише велик и да може остати у новом темељу. Нисам га послушао. Камен ми је разбијао снагу и душу до касно у ноћ, а онда, ујутро рано, поново. Мој инат се претворио у пркос. Изразбијао сам га на мање комаде и кад је ћускија могла остатак подићи, стао сам запрепашћен, мислећи да ми се указује. Нагло сам пустио ћускију, а она је под тежином камена, брзином муње прошиштала поред моје главе тако близу да сам хладноћу њеног жељеза осјетио на своме уху, и пала на земљу. Сјео сам не могавши доћи себи. Што од страха што од запрепашћења. Умало не погинух, а да нисам видио шта се то налазило у малехном ћупу који је лежао у спремишту испод камена. У том положају моје крајње изгубљености, нашао ме Селимбег. Мало се љутну на мене што га нисам послушао и што непотребно губим вријеме, али ми баци неколико акчи као знак признања за моју упорност и труд. Још ми рече да камен, кад будем имао времена, пребацим ближе канатима и сложим га, јер камен увијек треба. Он оде, а ја западох у муку. Вртјело ми се у глави. Поштено би било све рећи Селимбегу. Непоштено је према самом себи читав живот остати туђи хамал и гариб, надвикивала су се два гласа у мени. И одлучих. Да Селимбег не би у нешто посумњао чекао сам девет година и онда сам купио ону њиву у Жутилима. Од тада се имање почело увећавати све до данас. Откад се Селимбег одселио, купио сам још неколико њива које су граничиле с његовим имањем. И зато је требало много знања и лукавства, а то је ова моја мала глава имала. Јер, требало је наполичаре увјерити да ће слиједећа година бити боља, дужницима запријетити кадијом уколико се у најкраћем року не врати и главница и камата.
И сад, на крају свега још онај глас у сну који ме опомиње да мислим на душу. Ко је од свих ових око мене имао душу док су и мене и моје имање изједали погледом? Док су се смјешкали кад ми је стока цркавала. Док су ми сијена палили у средњем пољу. И у бурад с ракијом убацивали све и свашта. Док су они јели браветину, а ја хљеб и лук. Док…
Закорачи снажно као да жели шејтана од себе отјерати, баш на мјесту гдје је мајстор Халид неки дан скинуо дио дотрајале ограде коју је, по давној Селимбеговој жељи, хтио замијенити новом. И човјек, као птица, полетје с диванхане у амбис под њом. Глава мукло паде на камен и остаде непомично лежати.
Поче пухати сух вјетар.
|