|
Наиме, на трибинама је сједила маса у заносу и нешто запјењено извикивала. Не знам точно што, али знам да се мало тога односило на саму утакмицу. Почетком деведесетих та је маса постала хистеричнија и агресивнија. Водила ју је нека невидљива рука. Све више сам увиђао да ће се њезина слуђена пјесма почети разлијевати трговима и улицама и да ће човјек пред њом морати устукнути.
Како је у њеној нарави било мијењање боја с обзиром на то игра ли омиљени тим дома или у гостима, сличила је огромном камелеону који гмиже и руши све пред собом.
Развио сам своју властиту теорију: у ногомету је периферија збивања важнија од средишта. Та ће периферија масе трајно загорчати живот појединца-човјека, а да га ни не упита занима ли га сва та испразна утакмица с трибина. Крв у жилама се ледила.
* * *
А како је све почело? Ногомет се појавио средином 19. стољећа у Енглеској као начин забаве лоптом међу школском дјецом. Касније га је прихватио пролетеријат који га, увјетно речено, професионализира и стандардизира његова правила. Настао је у доба краљице Викторије (1837.-1901.), владарице највећег ондашњег царства, британског колонијалног империја. То је доба огромне индустријализације, раста творница, великих господарских криза и израбљивања радништва због зараде. Осиромашено је радништво у ногомету видјело најјефтинији начин разоноде, нешто за себе. Дакле, био је у власништву најсиромашнијег и далеко најбројнијег сталежа који га је проширио Еуропом као своју „најважнију споредну ствар на свијету“. Међутим, у двадесетом стољећу богати индустријалци ће га преузети, у њему ће због рапидне популарности видјети велику могућност профита. Градит ће стадионе и убирати добит од продаје улазница. Тако је ногомет доспио у руке моћних за рачун малих.
Предивна вјештина дриблања и сваковрсних акробација лоптом је прво што је привукло бројне гледатеље на ногометне стадионе. Међутим, та прединамична игра узроковала је буру крви на терену што је нужно изазивало насиље. Насиље веома брзо сраста уз ногомет. Сукоби су стари колико и овај спорт и у почетку су везани за свађе око правила. Временом се то насиље преносило на трибине, а с формирањем првих навијачких скупина тамо се премјешта тежиште спектакла. Данашње навијачке скупине више не долазе у гледалишта због љепоте утакмице, већ праве властиту представу потпуно одвојену од збивања на терену.
Ногомет је на јужнославенским просторима стар неких стотињак година. У екс држави био је опсесија и пратили су га сви: стари и млади, способни и инвалиди, војници и резервне старјешине, жене, поштене и курве, дјевојке и труднице. Био је нека врста иницијације и младеначки доказ мушкости. Он је, као и остале спортске манифестације, био својеврсна метафора заједништва, домаћа иначица олимпијаде, чувар југославенске „Грчке“ и главно средство идентификације одраслих, попут тетоваже „ЈНА са сиреном“ на ознојеним мушким мишицама. А нама тада балавим пионирима остао је само у магловитим асоцијацијама.
Тај ногомет и није био лош. Југа би готово увијек догурала до какве четвртине финала када би уз нешто спортске несреће изгубила на пенале. Зато је прва моја ногометна асоцијација била везана за плејаду врхунских ногометаша и спортских дјелатника који се данас симултано мотају по дубоким кратерима свијести: Зоран и Златко Вујовић, Блаж Слишковић, Сафет Сушић, Милош Шестић, Драган Стојковић Пикси, Џевад Прекази, Ивица Осим, Мехмед Баждаревић, Семир Туце те храпави глас Миљана Миљанића који је прославио српску имитаторицу Биљану Ристић затим безброј смијешних тв коментатора Драган Никитовић, Младен Делић, Марко Марковић и његови џемпери те ерективни глас Милојка Пантића па хрпа једноличних спортских емисија „Спортска субота“, „Спортска сриједа“, „Спортски преглед“ и, најзад, „Индирект“ гдје су се у рубрици „Кутак за спорни тренутак“ у „slow motionu“ понављале све јучерашње утакмице да се нација увјери да није што пропустила.
Друга моја асоцијација је везана уз ногометне навијаче, конзументе ногомета, и њихове реквизите. Мали транзистори на ушима средовјечне старежи која је представљала негдашњи југославенски средњи слој друштва и „Темпо“ под мишицама. Тај средњи слој је носио весте „на ве“ с кошуљом и краватом, балонере и сламнате шешире, воњао је на јефтине колоњске водурине и имао беспријекорно почешљану сиједу косу са солуфима под црту. Ћелавица на средини се, наравски, није видјела. Остарјели за одласке на лоптачке забаве слушали би те једноличне ногометне дриблинге на јефтиним шумећим транзисторима. Они су били нека врста друге линије, позадинска фронта, задужени за ногометне незаинтересиранике да упозоре на важност тренутка. Од њихових зајапурених транзистора ниси могао слушати ништа друго, никакве друге станице није било.
Овај добродржећи сталеж били су углавном пензионирани полицијски инспектори, доушници и просвјетни радници што су се старали да се ми будући момчићи не би случајно поистовјећивали с Џегером и Џимом Морисоном, већ са тековинама револуције и Бошком пл. Бухом који није имао срећу доживјети сву раскош југо-ногомета.
Неизвјесност згодитака у задњим тренуцима и голова из корнера спорадично је прекидана ритуалима навијачких скупина, оних на ногометним трибинама. Те су скупине биле на првој линији обране спортске части и демонстрирале су државотворно јединство. Обећано на пионирским и војним заклетвама морало се негдје јавно декламирати. Је ли било бољег амбијента од ужарене пепељаре стадиона? Какви.
Један од најпознатијих колективних перформанса тога типа збио се на сплитском Пољуду у мају 1980. Два најтрофејнија југославенска клуба Хајдук („сплитски били“) и Црвена звезда („црвено-бели“) и утакмица у три. Ма молим вас, кад су се дербији играли у три? Нешто се слутило. Смрт омиљеног вође, „нашег највећег сина“. Као по договору: позив из Љубљане, гаси се музика у кафићима, прекида се утакмица, заправо прекидају се све утакмице источно од Италије. „Радни људи и грађани“, „наши народи и народности“ стрпљиво ваде унапријед припремљене марамице и почиње оркестрирано јецање. Длановима на очима или ефектним брисањем носа на „пољудској љепотици“ у случају да камерман праводобно „наиђе“ могао се без пуно муке купити бољи статус у друштву, постати шеф ил’ директор, лакше положити испит („Ви сте колега онај што је плакао, знам, видио сам вас на телевизији“.). У заносу, равном оном у партизанских тифусара Вељка Булајића, плачни хропац проламао се Пољудом. Људи у режијским колима се још нису ни снашли, а са сјевера гуди: „Друже Тито ми ти се…“
Јесу ли га заиста вољели? Тешко је рећи. Био им је једини понуђен.
Кад сљедећи пут умре „наш највећи син“, неће то више бити исти, већ разни синови, само ће плакачи остати исти, а сузе ће се (правилно) расподијелити међу „братским народима“.
У времену између „синова“ умријет ће многи невини људи, али њих неће жалити нитко. Умират ће хрпимице зато ће њихове смрти бити округао број, а то већ никог ни на што не обавезује. Други ће преживјели један крвав рат, не зато што су то заслужили и што живјети треба, већ што су имали пуку срећу. За све је била припремана омча!
Но збивања неће тећи тако брзо. Горостасни Chamaeleonidae полако је пузао у нови политички циклус и циркус лагано мијењајући боју.
Тко је пажљиво проматрао ногометна гледалишта и тамошњи разуларени пук у својој полаганој еволуцији, могао је барем донекле наслутити проливање крви.
Тај друштвени лакмус потребно је увијек и у свим околностима проматрати. Он ће узорну проматрачу на вријеме открити камо друштво и држава могу ићи, а то је корисно у животу и важно за овај текст. Публика никад не осмишљава стање на позорници, тиме се баве редатељи, али у свакој представи судјелује макар само присутношћу и прихваћањем. У крајњем исходу она ће добити своју улогу када ће престати бити само пуки проматрач. Малом човјеку судјеловање у великим друштвеним, државотворним представама никад тешко не пада. Осим живота не може ништа изгубити. Иргети су у нас увијек добро плаћани. Исплати се барем покушати.
|