|
Није довољно да се живи у нади за бољом будућности.
Живот је варљив, попут тињале сјенке
једва чека да сам себе угаси и препусти се незнатним мукама.
Када би били у могућости закуцати мржњу и освету на зиду
садашњег стања,
сигурно би то мјесто било препуно чежњом за неодољивим осјећајем боли.
Нек се затворе и закључају сва врата надмоћних звијери ове
сфере навика. Гдје ћу да нађем склониште од свога ЈА?
Када се окупају моје властите животне муке у води сланој,
или је горкој, баш од страха.
Ето ви знате, ви немарни, нисте добродошли у нашим вртовима магле.
Останите ту гдје јесте, није ни битно колико дуго,
само нас не дирајте прљавим, укаљаним рукама гријешника.
Одгонетните вријеме наше рехабилитације од тог вашег резултата
наше пропасти. Па само јог једном спустите руке душманске на наше трагове,
мирисе, бисере.
Нека вас вјечно прате снови наше крви и губитка,
неће вам оставити мира мајка испружених руку према правди које нема.
Покушајте се ставити на мјесто опкољено снагом безграничних
болова,
не оних познатих,
оних за које ви нисте знали, убице.
Спокој нећете сигурно наћи, ви којима није дато име, док
год постоје људи који ће пјевати мирне, патриотске, макар ти
звукови остали нечујни, Узвишени памти све ноћне патње,
уздахе немоћних.
Неће остати некажњена неочекивано неправедна правда за вас,
чувајте се самих себе,
ваша властита кожа ће да вас се одрекне, док златни љиљани полажу храброст
и одважност на темеље наших камена.
8.3.07. Њемачка
|